Признајем, чекао сам са нестрпљењем овај, 63. по реду, Београдски сајам књига. Тачно је да нисам први пут заступљен на сајму, као што ни све у вези њега није ново за мене. Ипак, имао сам позитивну трему. Осећао сам да је ово она година када се прави неки пресек. Окренеш се иза себе и погледаш, помислиш како си урадио нешто, али онда чекаш суд оних због којих и пишемо – суд читалаца

За “Бесмртни батаљон” као и целу трилогију донео сам одлуку која се касније показала као исправном. Ја, вечити противник издавачких кућа сматрајући да се код њих најмање ради из љубави према књигама, а много више у љубави према заради, одбијао сам сарадње и предлоге свих претходних година. Љубоморно сам чувао своје књиге кроз ауторска издања пажљиво пратећи како расту и како публика реагује на њих. Тек када сам упознао Далибора и Дамира Киука, људе који воде ИП “Панонија” из Руме, променио сам мишљење. Потписали смо уговор, недовољно познајући једни друге, али са уверењем да сарадња може бити успешна. И била је.

А онда је дошао први дан мог гостовања на Београдском сајму књига. Петак, 26. октобар. Књиге сам требао да потисујем од 15 до 17 часова на штанду “Паноније” у првом прстену Хале 1. Одмах на уласку сачекало ме пријатно изненађење. Најава мојих књига је оно што сте последње могли видети пре уласка у главну халу београдског сајма.

Тај први дан остао сам до 19 часова, два сата дуже од планираног. И да сам хтео нисам могао раније отићи због свих људи који су стрпљиво чекали да им потпишем неку од својих књига. Пријатно изненађен првим даном, размишљао сам о томе како ће бити наредног дана, с обзиром да је викенд који је увек био посећенији него радни дани. Тог дана је предвиђено да књиге потписујем од 12 часова, и остао сам много дуже од планираног. Осим паузе која је направљена за ручак, на штанду сам био све до 19,30 часова. Морам да напоменем да је и екипа која је радила на штанду “Паноније” била једна од најбољих, ако и не најбоља, екипа на сајму књига. Упознао сам их као сараднике, а сада их поздрављам као пријатеље – Миру, Милену и Дамира.

Хвала свима Вама рођени моји који сте дошли на сајам и својим присуством победили моје сумње. Десетине и десетине потписа, стотине размењених речи, ваши савети и предлози, пружене руке у знак подршке, очи које одају искреност, су оплеменили моју душу и свакако ми дале снаге да наставим даље. Можда чак и више и боље него до сада. Писати о родољубљу није захвално ни лако, али када се присетим свих вас дивних људи који сте били уз мене тих два дана на сајму књига, знам и да није узалудно. Има за ову земљу наде. Хвала вам, рођени.

Посебно бих на крају хтео да скренем пажњу и на двоје мени драгих колега који су за овај сајам објавили нове књиге. Велики поздрав за Тамару Кучан и Сашу Еди Ђорђевића, уз апсолутну препоруку за њихова нова дела.

А ми, рођени, можда се видимо и следеће године. Са темама на које сам вас навикао. У сталној борби против заборава и фронту према “култури несећања”.

С поштовањем,
од срца
Ненад Милкић

НАПИШИТЕ КОМЕНТАР

Унестите коментар!
Унесите име