Постоје ствари за које је једноставно потребно да прође мало времена. Постоје догађаји који ти изазову буру у души и потребни су дани да се она стиша. Постоје тренуци које би заледио и заувек остао у њима, несвестан колико брзо пролазе… А када прођу – остану само сећања.

Један од таквих догађаја била је промоција књиге „Зов карауле“ која се одржала у Дому војске, у Београду, осмог дана јуна.

Пребирам по сећања и покушавам да се сетим самог почетка. Дуго сам одбијао Београд. Разне изговоре сам смишљао све желећи прво да обиђем Србију (и Црну Гору) – обишао сам. Онда сам се изговарао на организаторе – појавили су се. Био је проблем и датум – нашло се решење. Гости – сви одреда пристали. Место одржавања – лако добијено.

Био сам пред свршеним чином и морао сам пристати да се промоција одржи и у Београду.

Удружење „Србски светионик“ се прихватило веома захтевног посла организовања трибине у Београду. Ломили смо се око места одржавања. Срце је говорило Руски дом, а разум да то ипак буде Дом војске. Пресудио је разум и неочекивано лако смо добили Велику салу Дома војске на коришћење. Овом приликом желим да се захвалим свима из Министарства одбране који су нам изашли у сусрет.

Говорницу нису били проблем. Одмах је одлучено да осим мене говори и Михаило Меденица, а остала три учесника биће по формули два хероја који су учествовали у борбама на Кошарама и један представник породица чији је члан настрадао у рејону карауле. Међу борцима је било доста њих који су заслужили да говоре на промоцији али је избор пао на Београђане Дражу и Цицибана. Код чланова породица ми је Синди Иванковић била први избор и искрено ми је драго што је пристала да дође из Новог Сада и говори о свом оцу капетану Крунославу Иванковићу.

Поставило се питање и ко ће учествовати у музичком делу и својим гласом увеличати како промоцију књиге тако и целокупно вече сећања на хероје са границе. Мој одговор је одмах био јасан и недвосмислен да то могу бити само „Косовски божури“. Не можете ни замислити моју срећу када сам после неколико седмица добио потврду да ће велики део Божура бити ту на челу са јединственом Иваном Жигон.

Брже него што се очекивало дошао је и тај дан. Сат пре почетка били смо испред Дома војске. Био сам срећан што видим пријатеље из Шапца, Сремске Митровице, Новог Сада, Ниша, и неколико других градова који су то вече само због „Зова карауле“ дошли у Београд. Окупили су се и ветерани, хероји са границе.
Али..

У 18,50, десет минута пре почетка промоције сала је изгледала празно. Било је унутра неких 50-так људи али то је било тако мало. Знам да је то већ број који је за промоцију књиге одличан, али очекивали смо много више (постављено је 270 столица). Мој драги Божур, Ивана Стевић и ја смо се погледали, и сумњичаво завртели главом.

Ево сада ћу да признам, сада када је све прошло. Плашио ме је Београд. Одавно ми из провинције плашимо се отворености главног града, осећајући да је све више постајао туђ и добар свима, а да је најмање отворен према нама из унутрашњости. Осећали смо да је спреман да прихвати све што долази из околних земаља, из света, свесно затварајући врата нама који долазимо из остатка Србије.
Оптерећивала је и та чињеница, која је неоспорна, у Србији си успео само ако те Београд прихвати. Могу те прихватити сви други градови (као што и јесу и захваљујем се на томе), могу те свугде дочекати као свог (као што и јесу) али ако те Београд одбаци, онда ћете одбацити и други. А десет минута пре почетка промоције помислио сам да је ово све била грешка, да смо поранили са промоцијом у главном граду.

Искористио сам прилику до почетка да се упознам са Божурима које пре овог дана нисам упознао. Да ли сте, драги моји, свесни колико су то дивне особе, чисте душе, предобри људи… Милица и Мирјана, Лепа и Драгана, Маја и Ивана, Милош и Јован, и пред њима Ивана Жигон. То вече смо били на истом месту и у исто време, са истим циљем, а то је да скинемо прашину са књиге заборава и од истог отргнемо хероје са Кошара и сместимо их на место где припадају – у вечност и легенду.
Али, празна сала…

Минут после 19 часова кренули смо у Велику салу, кад тамо шок… Нисам могао да верујем. Столице су скоро биле попуњене. Док смо полако заузимали места која су нам одређена као учесницима, договарајући последње детаље, унето је још столица… Када је промоција почела – више није било ни столица. Десетак људи је морало да стоји… А у сали се окупило преко 300 посетилаца.
Међу њима било је неколико бораца (неки су дошли из Крагујевца, Смедерева), представника разних родољубих удружења, представника медија, затим драга Душица, сестра Саше Коматовића који је погинуо на Кошарама и чије тело никада није пронађено, са породицом. И велики човек, херој Веселин Шљиванчанин, херој који је бранио Вуковар, такође је био ту.
И оно што је најважније у целој причи. Било је ту много младих. Они који не памте време о ком сам писао. Управо они и највише они су ти који су у мени пробудили искру из које су излетеле речи „има наде за ову земљу“.

Почело је десетак минута после 19 часова. У сали је настао мук. Протокол је направљен тако да између говорника буде музички део. Када смо правили списак песама, имао сам жељу (која је и испуњена) да једна од њих буде и она која није на списку песама коју изводе Божури, а то је песма „Јунаци са Кошара“ Милутина Попадића. И ту сам имао јасну жељу да је отпева Милица Бараћ. Свака част свима који својим гласом оплемењују душу нас који волимо родољубиве песме. Али одувек сам говорио, и стојим иза тога, да оно што је Даница Никић (сада Црногорчевић) у Црној Гори, то је Милица Бараћ у Србији. Сви који су певали ову песму пре, певали су је из срца, да се најежиш и заплачеш, али сам био сигуран да ће јој Милица дати потпуно други израз који ће душу померити из корена. И нисам се преварио… Уосталом, уверите се и сами…

Скоро 80 минута посетиоци су са пажњом слушали говорнике који су се обраћали овим редом (Милан Чучковић из „Србског светионика“, Дража, Цицибан, Синди Иванковић, Михаило Меденица, моја маленкост), затим делове из романа „Зов карауле“ које су читали Мирјана Бараћ и Ивана Жигон, као и песме које су изводили Ивана Жигон и Косовски Божури (Видовдан, Звоне звона, Догодине на Косову). Програм је феноменално водила “девојка из колоне” Ђурђица Поповић.
Сваку мисао, сваки говор, сваки стих пропраћани су аплаузом. Људи су стајали и аплаудирали. Још ми аплаузи одјекују душом. И на крају смо сви заједно – организатор, учесници, посетиоци, сви – отпевали песму „Ој Косово, Косово“.

Питају ме људи за утиске.

Шта да вам кажем. Још их сабирам. И не само из Београда… Прошли смо дуг пут до тог Београда. Док сам гледао људе пред собом сећао сам се и Малог Зворника, Бајине Баште, Берана, Пљеваља, Ниша, Новог Сада, Аранђеловца, Подгорице, Крагујевца, Трстеника, Азање, Манастира Рукумије, Шапца, Врбаса, Сремске Митровице…
Сви ти људи, сви ви драги људи који сте нас пратили, слушали, читали. Сви ви који сте у својим срцима упалили пламен борбе против заборава сте допринели томе да жртва момака са Кошара и других караула не буде узалудна.

И устаните… Аплаудирајте… Дуго, дуго у ноћ… Јер, можда смо ми започели причу. Можда смо ми те момке представили вама. Испричали причу о њима и друговима који се нису вратили, палој браћи… Јер ваши аплаузи нису за мене, они су позив анђелима, они су наша молитва Богу, да чува свету небеску стражу која је мртва остала да чува караулу и границу српства.

Хвала Београде што си нас прихватио …

НАПИШИТЕ КОМЕНТАР

Унестите коментар!
Унесите име