Чајниче, 12.фебруар 2018.

0
1161

Вођени зовом карауле пут нас је навео у мали град на истоку Републике Српске, Чајниче, где је у просторијама Народне библиотеке „Бранко Ћопић“, пред око 100 присутних одржана промоција романа „Зов карауле“ и вече сећања на хероје са границе.

Сада када је све прошло сећам се са колико упорности и труда су наши домаћини тражили контакт, и како данима нисмо успели да се „пронађемо“ услед свакодневних обавеза. Сећам се и да сам у једном од мејлова написао да ми је битно само да видим како они раде и добио сам линк за фејсбук страницу њихове библиотеке. Један поглед у албуме на страници био је довољан да кажем „Да, ја долазим, било када и без икаквих услова“. Наиме, видео сам да су они тамо веома посвећени деци и да доста акција раде управо због својих најмлађих суграђана. Знао сам да ко са толико пажње ради са децом не може ништа друго бити до изузетна људска громада и душа без граница.

Један телефонски позив и два минута разговора били су довољни да се све договоримо и да већ жељно ишчекујемо сусрет, који је требао убрзо да уследи.

Дванаестог дана фебруара (и ове године без снега нажалост) супруга и ја смо се упутили у Чајниче. Долазак у сам град нас је изненадио. Цео смештен у брдима, потпуно ушушкан између врхова, кућица начичканих као на разгледницама, становника добродушних погледа, одмах нас је купио. Била је то љубав на први поглед.

Испред Дома културе чекао нас је Нешо са којим смо отишли до локалне цркве у којој се налази чувена икона Пресвете Богородице Чајничке (молим вас, пронађите причу о њој на интернету). Молитва и пролаз испод иконе су донели неописиви мир у нашем срцу. Затим смо отишли до капеле у којима се чува спомен на погинуле становнике Чајнича у последњем рату.

Пре почетка промоције придружили су нам се Јелена (директорка библиотеке) и Марија, трећи члан фантастичне тројке. Упознали смо се са тим да су одлучили да се промоција ипак не одржи у читаоници јер сматрају да ће бити недовољно простора за све који желе доћи (што се касније и обистинило). Пет минута пре 18 часова суседна просторија у Дому културе била је центар дешавања у коме се већ окупило око стотинак људи. Посебну радост чинило је то што је више од трећине присутних било младих људи који су дошли да чују причу о онима које нису могли да запамте јер у то време нису ни били рођени.

За читање делова текста била је задужена млада Крстијана Ковачевић. Људи, молим вас, запамтите ово име. Имао сам прилику, слободно могу рећи част и привилегију, да мало разговарам са њом. Интелигенција, разборитост, размишљања, а све упаковано у дивни оквир скромности и повучености, просто одише из ње. И сигуран сам, потпуно сам сигуран да ће ова девојка, сада ученица првог разреда гимназије, једног дана бити неко и нешто у српском народу. Она је један од оних бисера који се само могу однеговати у крајевима, као овај у ком је смештено Чајниче.

Сат времена је брзо прошло. Вече препуно емоција, сигуран сам, остаће упамћено међу становницима Чајнича, макар онолико колико је остало нама. Још два сата смо се задржали у малом граду великих људи, у коме и мрак пада неприродно брзо, како би у разговору са Крстијаном, Јеленом, Маријом и Нешом, отворили небројено тема. Као да се знамо целог живота. И сигуран сам да ће бити још много прилика да о свакој теми још више разговарамо.

На крају, морам да признам да бих веома погрешио да нисам прихватио позив људи из Чајнича. Не бих се кајао да сам одбио, јер не бих знао за чиме бих могао жалити. Али, ћу се зато сада кајати ако никада више не дођем у Чајниче. Да још једном видим те куће начичкане као на сликама из бајки; да опет осетим мирис снега ког нема али се слути; да поразговарам са дивним људима који ти душу окрепе и заслепе те својим осмесима; да још једном пробам чувену „крушку“ код Анђелка у „Ловцу“; да се без разлога смејем са небом које као да се ослања на врховима изнад Чајнича, тог малог града великих људи; да се поклоним икони Пресвете Богородице Чајничке, али и сенима палих бранилаца у капели изнад цркве; … Ма све је у Чајничу изнад и испод, а оно је смештено негде унутар моје душе и мог срца. Тамо се не пролази тек тако, већ се одлази са намером; тамо ниси пролазник већ намерник; и тамо си увек добродашао!

Велики поздрав за све у Чајничу, посебно за Крстијану, Јелену, Марију и Нешу (део сте нашег срца) и позивам овом приликом све моје колеге писце и све људе добре воље, да ако вас икада у Чајниче позову, немојте одбити. Верујте ми да би сте имали за чиме да жалите! Ја сада знам, да бих се искрено покајао да тамо нисам отишао!

Аутор: Ненад Милкић

Фотографије: Драгана Милкић

НАПИШИТЕ КОМЕНТАР

Унестите коментар!
Унесите име