Тачно девет месеци од прве посете дивном градићу Чајничу пут нас је опет (овог пута пре снега) нанео у нама драго место. Иако имам неписано правило да не гостујем два пута у кратком периоду на истом месту позив дивних људи из чајничке библиотеке – Јелене, Марије и Неше – нисам могао одбити. И опет смо због заинтересованости промоцију морали одржати испред кино сале у коју се хладњикаве новембарске ноћи сместило преко сто посетилаца

Пре него што ћемо доћи у Чајниче, као и увек што чинимо прелазећи преко Романије и пролазећи кроз слободарски Соколац, били смо намерници на месту туге и поноса, тамо где је Срба више под земљом него на њој, међу онима који су животима платили слободу српског Сарајева и романијске регије, а мртве су их издали. Светом српском месту под именом Мали Зејтинлик. Запалисмо свеће и помолисмо се бесмртнима да нас оснаже у још једној борби против заборава.

Много пре договореног времена били смо у Чајничу. Боже, колико волимо овај град који се начичкао на врху планине као да небесима тежи. Први пут када сам видео његов положај, а сада се то и потврдило учини ми се од свих најближе Богу. Смештен баш на који километар од тромеђе држава које за међе не би смеле знати. Када са малог платоа код капеле страдалника погледаш десно, ено је иза брега Црна Гора. Мало улево и ту је већ Србија. А иза леђа Република Српска. Спарта, Матица и Бастион једно до другог и једно уз друго.

Доласком у Чајниче, не може се заобиђи посета цркви која је посвећена Богородици Чајничкој тј. Чајничкој Красници. Пред Њеном иконом, као нигде друго, човек може осетити мир у души и срцу, али и добити снагу за даље кораке. Снажније и јаче него пре. Хвала ти, Краснице, што ме ојача за ноћ која ће уследити.

А вече промоције предивно. Текст је читала као и прошли пут млада, дивна пријатељица Крстијана Ковачевић. Као што сам и прошли пут рекао, а сада само потврђујем, о овој девојци ће српство тек чути. Упамтите њено име. Такође, имао сам велику част да на промоцији „Бесмртног батаљона” три песме отпева и хор „Чајничка Красница”. Дивне девојке, предвођене својом учитељицом Вероником, сјајним извођењем песама „Ми смо деца неба”, „Јунаци са Кошара” и „Црвен цвете” учиниле да ово промоција буде и сећање и опомена, за тела палих и душе бесмртних. Да борба против заборава буде успешна и Богу мила.

И на крају, још једно велико ХВАЛА драги моји Чајничани. Много волим Републику Српску и у Чајничу сам осетио колико ми је та љубав узвраћена. Док сам се опраштао од домаћина, под звоником чајничке цркве који се у тами ка небу уздизао, покривени ноћи која је била светла и хладна и некако на снег мирисала, знао сам да ово није ЗБОГОМ него ДО ВИЂЕЊА. До скорог виђења.

НАПИШИТЕ КОМЕНТАР

Унестите коментар!
Унесите име