… Или шта је Богу згрешила да нас има? Колико нас Дрина заиста дели, а колико оних неколико мостова на њој спајају? Не, не, не! Ово није политика и политички текст, него прича о нама таквим какви јесмо. Ваљда људима и ваљда Србима.

Драган Тошић (Библиотека Вуковог завичаја), Горан Врачар и Жељко Пржуљ

Синоћ сам био на промоцији у Лозници на којој су представљени ствараоци из Републике Српске Горан Врачар и Жељко Пржуљ. Овај текст је требао бити осврт на књижевно вече, али ме мисли и перо вуку на другу страну.

Ево, подне је и још сам под утиском. Када размишљам само о тих, мени недовољних, педесетак минута, тог малог трена у вечности, било је савршено. Без икаквих скривених мисли морам да признам да је синоћни догађај у Библиотеци Вуковог завичаја у Лозници, био један од најсвечанијих и најбољих ком сам присуствовао. Одмерено, свечано, опомињуће и осуђујуће, али све са мером и испреплетено низовима рима, строфа и реченица. Опијум за душу која вапи за културом.

Друга ствар ме тишти. Сат времена пре почетка промоције шетао сам мојим родним градом који ме у каснијим годинама одбацио, и услед тог неразумевања једно другог сам и отиша са његове територије. Елем, гледао сам табле, места за оглашавања, разговарао са познаницима које сам сретао на сваком кораку. Нигде обавештења и нико не зна да то вече у Лозници гостују два призната аутора из Р. Српске. Не говоримо о било коме него о ауторима који су међу најпризнатијим на територији нама братске државе. Ја сам прешао двадесет и пет километара да би их чуо, а тај пут би и пешке ишао да треба, а људи из околних зграда и улица нису знали ко је управо у тим тренуцима међу њима. А на промоцији ни представника града, ни представника Цркве, ни да професори доведу ђаке, чак ни већина представника званичних културно-уметничких друштава се није појавила, а где су тек ветерани, историчари, и други. Већина, да их колико-толико оправдам, није ни знала за Дане Српске у Лозници.

Да, то вече је ваљда почињала Фарма, Задруга, Парови или нешто слично. Ко ће слушати писце, поред онаквих генија на телевизији. Што би седели у Библиотеци, ако већ можемо у кафићима. Зашто причати о књигама, кад можемо о секс скандалима. Страшно, поражавајуће, срамотно!!!

Верујем да је највећа кривица Пржуља о томе што се његови романи не зову нпр Љубав у задрузи или Парови и парови, већ „Рука анђела“, „Владика“, и други. Знам и да смета што он пише о људима које не смемо заборавити, на срамоту оних које треба још за живота заборавити.

Претпостављам да се Врачару замера што у време неслободе говори о слободи и отаџбини (одсечене руке везане у жице/ као крст на души носим кроз судбину/и док мртве очи следе црне птице/ја последњом сузом љубим отаџбину), што у времену припадности не жели да припада разним клановима и подклановима (видим, свако сваком смета/што постоји и што дише/нисам део тога света/ Србин сам и ништа више), у време када је свако опомињање непожељно он осуђује (с оне стране Дрине румене се снајке/ врисци пијаница парају висине/јер синове жене србијанске мајке/када плачу мајке с ове стране Дрине).

Морам да признам на сопствену срамоту да сам са Пржуљовим радом и био упознат, али веома слабо, док сам за Горана Врачара тек понегде чуо. То је и моја срамота, али и срамота земље у којој живим. Нема књига Пржуља и Врачара по нашим библиотекама и књижарама. Ретки су дани када их можемо чути код нас на књижевним вечерима. А има се шта чути.

Не памтим када сам књигу песама читао са толиком пажњом као што сада читам „Исповест лудака“ песника Горана Врачара. Бићу слободан по цену и да погрешим, али његове риме ме подсећају на Диса, мог омиљеног песника. Дис је толико данас популаран због Наших дана, а ја сам га волео још од времена школе и песме „Међу својима“. Он вам дође за већину пролазна авантура, а за мене као љубав за цео живот. Та једноставност рима, у тек пар строфа рећи суштину, показати бол, поносан о недаћама зборити, без мржње али осуђујуће, свечано али опомињуће, то је Дис. Али то је и Горан Врачар.

Такође не сећам када сам последњи пут са треперењем у стомаку и грудима чекао да почнем да читам неку књигу. А ево сада, ту поред мене, на столу, положене су „Руке анђела“. Први и други део. Гледају ме, маме, изазивају. Бојим се да их отворим. Кажем вам, познати су ми текстови сјајног Жељка Пржуља, читам их у комадима, деловима, како на њих налетим по интернету. И тако мали ме комадају и деле. Како прочитати ово, а још више не оголити бол због моје земље ионако превише огољену. Да, прочитаћу их, већ унапред знајући да ће се са њима морати суочити и са људске и са професионалне стране. Два фронта су одавно за мене изазов.

И да не дужим даље. У Србији се ових дана одржавају Дани Републике Српске. Ваљда им је циљ да нас више приближе једне другима. Мени је један од тих дана, онај синоћ у Лозници, показао колико смо у ствари удаљени. Да ли ће све бити срамота колико је и мене што тако мало знамо о Србима са друге стране Дрине? Што ћемо предност давати кафићима и ријалити програмима, спрам великана исте крви и племена?

Никада Србине из Србије не смеш заборавити да је слободу наше земље платила крв Срба из Босне. Да смо писмени не само зарад писаца са територије Србије него и због Кочића, Шантића, Селимовића, Ђикића, Дучића, Ћопића, и свих других који се Србима сматрају а родили су се у или уз границе данашње Српске републике. Да у себи крије данас једног Дениса Бојића, али он је тема неке друге приче. Да су нам носиоци одбојкашке репрезентације две девојке из Српске – Тијана Бошковић и Бранкица Михајловић. Да без ијекавице ни екавицу не би могао волети. Данас Српска чува у себи и сећање на Дражу Михаиловића, кроз Дражевину код Вишеграда, али и на оне друге кроз Козару и Тјентиште. Српска има и “на Дрини ћуприју”, и сећање не Коридор, и много тога још. Српска има и Мали Зејтинлик. Хајде моји Србијанци, уперите прстом у један једини комплекс у Србији који би се могао на небо издићи заједно са Малим Зејтинликом. На послетку, између осталих, она има и Горана Врачара и Жељка Пржуља, барјактаре оне борбе коју смо ми, бар већина, у Србији одавно напустили.

Моје душа је пуна. Имао сам прилику да седим и причам са овим људима. Понешто научим. Срце напуним осећањима, а библиотеку допуним са још неколико наслова.

Бојим се да ћемо сувише касно схватити да наше границе, не државне већ људксе и културне, нису на Дрини већ на Неретви. Да срце српства није Шумадија него Романија. Да је Босанска крајина исто што и Тимочка крајина, а Херцеговина посестрима Рашке области. Те да су Бања Лука, Бијељина, Српско Сарајево, Вишеград, Требиње, подједнако важни (ако не и више) од свих градова Србије. За мене је вазда била и биће Република Српска бастион српства.

А они гледају у матицу Србију. Мој одговор на питање из наслова текста – Не, не заслужује нас Српска. Ни нас као људе, ни као државу. Она заслужује много боље.

П.С. Вечерас су Горан и Жељко у Тополи. Ко има прилику да оде, топла препорука. Понављам, има се шта чути.

Ненад Милкић

НАПИШИТЕ КОМЕНТАР

Унестите коментар!
Унесите име