Дан када Саша одлази у легенду

0
158

Постоје у животу дани за које знаш да морају доћи. Постоје, а ти упорно одбијаш њихово постојање јер не можеш да се навикнеш на чињеницу да оно што је било више неће бити, да ће већ од сутра сваки следећи дан бити потпуно другачији. Осуђени на празан ход и поглед у зид иза ког се не види лепша будућност. Али, немојмо мислити на сутра, јер данас је дан који се памти цео живот.

Недеља, 19.5.2019. године, Београд, стадион „Партизана“. Хиљаде људи на трибинама. Неколико чудних ликова по свечаним ложама. Двадест и један на фудбалском терену. И међу њима – ОН. Двадесет и други. Као и број на његовом дресу. Као и срећан број нас Партизановаца.
Данас је дан завијен у црно-бело. Тужан до неба, али и испуњен поносом. Из храма фудбала, право у легенду, без пречица и скретања одлази велики, непоновљиви, наш понос и капитен, САША ИЛИЋ.

Тужан сам, верујем као и већина Партизановаца, јер ћемо га за који сат, последњи пут гледати на стадиону на ком смо одрастали и давали део себе. Одрастали заједно са њим. А као је јуче било када је као голобради младић утрчао на утакмицу против Борца из Чачка. Човече, много је година прошло од тада. Нисмо више клинци. Ни ми који се сећамо те утакмице, ни он који је тада започео свој пут.

А не требамо да будемо тужни, напротив. Живели смо и навијали за Партизан баш у његово време. То је привилегија коју наша деца никада неће имати. Остаће легенда и прича о вечном капитену. И само ми, пар генерација, смешићемо се јер ћемо знати да је сваку причу и легенду он заслужио.

И остаће слика. Кафић негде на Дедињу, пиће на столу, и Саша Илић преко пута мене. Остаће и дрес за успомену, са његовим потписом. А изнад свега живеће у вечности тај један сат приче са капитеном, симболом наше црно-беле генерације.

Од сутра ништа више неће бити исто. Да се не лажемо – живеће Партизан и после Саше, као што је живео и после растурања по свету „партизанових беба“. Као што је, додуше са раном на срцу, преживео и погибију Драгана Манцеа. Живеће јер научио је Партизан да се опрашта од својих најбољих војника и гледао је како одлазе Бобек, Шошкић, Галић, Моца Вукотић, Пеђа Мијатовић, Драган Ћирић, и десетине и десетине других.

Живеће Партизан али нека се спреми већ од сутра да кад крене лоше (а како је кренуло добро нам се не пише) да неће више њега бити ту у средини везног реда  да повеже конце. Кад крену страшни дани, а било их је и после Шамрока, и после Заглебја, и после Зринског, неће бити њега да стане на лопту и рударски од новог почетка крене, заустави пропаст и поново Партизан доведе тамо где му је место. После сваке пропуштене шансе остаће, колико већ од сутра, само уздах и тихи шапат „Ех, да нам је Саша сада ту“. Тражићете број 22 на терену, али неће га бити. Склоњен је тамо где нико никада није дошао. У вечност.

Срећно, Саша, данас! Драго ми је што сам имао прилику да те упознам. Да те зовем братом и пријатељем. И да ти уживо кажем ХВАЛА. Не за одвојено време, пиће и пријатељство. Не. Хвала ти што си својим примером научио многе, па и мене, шта је безусловна љубав према клубу и зато што ниси одустао ни онда када су многи дизали руке. Хвала и Богу што сам имао прилике да живим и одрастам у времену када си ти играо за Партизан. Питам се, како ли ће се нове генерације загрејати за црно-белу боју дреса и у коме ли ће тражити нове идоле? Сигуран сам да ће дуго, дуго и после овог дана највише њих на леђима носити број 22.

На крају, нећу се окренути ни броју утакмица које је одиграо за Партизан (а одиграо их је највише), ни броју голова које си дао, ни броју титула и купова које је подигао. Више није ни битно. Остале су у прошлости и остале су да подсећају колико смо били велики.
О томе какав је и ко је био Саша Илић најбоље говори то што су се од њега мангупски, фино и уз моје искрено дивљење и поштовање опростили и навијачи Црвене Звезде. То је највећа награда којом се у овој лудој земљи неки фудбалер може подичити.

Свако се од Саше опрашта, а ми, Партизановци, и данас ћемо певати:
Ја бих да игра још мало…

П.С. Пар стотина метара ниже и који сат касније од дреса Ц.Звезде ће се опростити Ненад Милијаш, а на северу државе и чувени Владимир Торбица. Три ветерана у једном дану одлази из наше тзв. Суперлиге. Па многе је то људи. Ко ће ову децу учити фудбалу?!

НАПИШИТЕ КОМЕНТАР

Унестите коментар!
Унесите име