Захваљујући дивној Јелени Тасић и фантастичном Драгољубу Дражи Петровићу, у дневном листу „Данас“ објављен је интервју са Ненадом Милкићем. Тема разговора био је роман „Зов карауле“ чија промоција ће се одржати у Београду у четвртак, 8. јуна 2017. године, у Великој сали Дома Војске са почетком од 19 часова.
Комплетан интервју можете прочитати у тексту који следи.

Писац Ненад Милкић уочи последњег представљања другог дела трилогије „Ми смо бранили Кошаре“ у Дому Војске Србије 8. јуна

Како смо дозволили да хероји постану сенке

У Дому Војске Србије 8. јуна биће представљена књига Ненада Милкића „Зов карауле“ – други део трилогије „Ми смо бранили Кошаре“, посвећена страдалим и преживелим припадницима тадашње Војске СР Југославије који су 1998. и 1999. године животима бранили државну границу према Албанији. То ће уједно бити и последња 16. промоција „Зова карауле“ до објављивања трећег тома.

– Промоције су одржаване у разним институцијама: црквама, манастирима, основним школама, библиотекама, домовима војске, чиме смо направили увод у трећи део трилогије који ће бити објављен до краја године. Он ће представљати круну целокупног рада и потпуно заокруживање приче о Кошарама – каже за Данас Ненад Милкић.

* Какве везе имате са Кошарама, Косовом и Метохијом и како је настала ова трилогија?

– Имао сам само 14 година када је почело бомбардовање. У то време нисам могао довољно добро да разумем шта се дешавало како на КиМ, тако и у целој држави. Оно што сам видео и морао прихватити јесте да моји рођаци, пријатељи, комшије, људи које познајем и волим одлазе у рат, како су говорили. То је било време када су говорили да копнене инвазије нема, да је то само ваздушни напад агресорског НАТО. Годинама после тога почело се са праксом да се агресија наводи као „хуманитарна интервенција“, одједном су болнице, мостови, школе постали „легитимни војни циљеви“, а људи и деца Србије „војни непријатељи“. Та неправда којом смо засипани натерала ме је да почнем више истраживати о тој теми. О Кошарама сам много слушао од људи који су у то време били на КиМ, али први непосредни контакт била ми је Лозанка Радоичић, чији је син Владимир погинуо у рејону Кошара септембра 1998, када су терористи усмртили пет а ранили два војника, након чега су се повукли преко границе. На основу њене приче настао је први део трилогије „Последња стража“. У другом делу трилогије почео сам прикупљати аутентичне изјаве војника који су преживели, као и породица који су неког изгубили и сва та сведочанства преточио у роман „Зов карауле“, као други део трилогије „Ми смо бранили Кошаре“.

* „Зов карауле“ је заправо романсирано сведочанство о бици на Кошарама, која је трајала од 9. априла до 10. јуна 1999. године. Због чега се о томе ћути, иако се у војностратешком смислу Кошаре сматрају „српским Термопилом“?

– Зашто се о Кошарама ћути? Ово је питање које сам и сам себи постављао док сам радио књигу. И што сам више о томе размишљао наводило ме је само на два одговора. Први је да би сами прикрили одређене недостатке којих је несумњиво било, јер се могло и морало боље предвидети како копнени напад на СРЈ у том правцу, тако и организовати одбрану на најбољи могући начин. Друга ствар је што су савезници који су се уротили против СРЈ тамо доживели реалан, опипљив и осетљив пораз, те због интеграција и зарад добрих односа није добро помињати како је једна мала земља на копну победила 19 најјачих земаља света и њихове штићенике из Албаније.
На том месту, на граничној линији између СР Југославије и Албаније, у дужини нешто мањој од десет километара, почео је први копнени напад на Југославију. Тај копнени напад су извели припадници такозване ОВК, уз артиљеријску помоћ Војске Републике Албаније, као и логистичку и војну помоћ припадника НАТО. Напад је почео 9. априла 1999. године, на Велики петак, у тренутку када се у рејону карауле налазило свега 110 војника по списку, већином момака од 18 и 19 година на редовном одслужењу војног рока. Први и најтежи удар издржали су припадници 53. граничног батаљона и једно одељење минобацачлија из 125. моторизоване бригаде. Тај главни удар био је од 9. до 11. априла – од Великог петка до Васкрса, и у та три дана момци су били потпуно одсечени од остатка војске, а више нису ни могли прићи згради карауле у коју су већ другог дана борби ушли терористи ОВК.
Иначе, зграда карауле је саграђена на таквом месту да је није било могуће бранити, јер се видела са врхова који је надвисују са албанске стране. У таквим околностима момци су остали у заседама и раније утврђеним линијама, полако формирајући другу линију одбране. Тек након три дана њима у испомоћ почињу да пристижу и друге јединице и ојачава се та друга линија одбране која до краја рата није попустила.

* Колико се зна о „Операцији Стрела“, у којој је 1999. године учествовало 6000 припадника ОВК, појачаних Војском Албаније и НАТО авијацијом, а која је такође била покушај копненог уласка Западне алијансе на територију СРЈ?

– Операција „Стрела“ је директна последица дешавања на Кошарама. Она је почела 26. маја и трајала до краја рата. Када је агресор видео да копнено не може проћи на Кошарама и да се друга линија одбране од средине априла до краја маја уопште није померала, покренули су „Стрелу“, чије је дејство усмерено на планину Паштрик, знатно јужније од Кошара. И на овом терену су доживели потпуни фијаско, те и поред силних ваздушних напада и страховитих копнених притисака, линија одбране није попустила.
Битка на Кошарама је знатно отупела оштрицу агресорских напада и у потпуности осујетила планове да се копнено поред Кошара продре на КиМ, освоји Ђаковица и створи „мост“ којим би се убацивали агресори на КиМ, са циљем да се што дубље продре на територију Покрајине и да се агресор споји са тзв. ОВК, пре свега са јединицама Рамуша Харадинаја. Управо захваљујући ономе што је урађено на Кошарама војска је операцију „Стрела“ дочекала спремна и агресор је изгубио онај фактор изненађења који је у таквим нападима веома битан. Због свега тога мислим да је битка за Кошаре највећа битка модерне српске историје, да се у борби око карауле Кошаре ломио цео рат и да се она у једном тренутку претворила у битку за Србију, јер је само захваљујући присебности и јунаштву те прве стотине која је на себе примила први удар и издржала до доласка појачања, али и свих оних који су до краја рата учествовали у одбрани Кошара и целог рејона око ње, спречен је копнени продор агресора на територију КиМ.

* Колико данас људи знају где се налазе и због чега су Кошаре важне?

– Када сам почео писати причу о Кошарама, у тој намери ме је веома разочарала спознаја да много људи никада нису чули за Кошаре, да многи од оних који су за њу чули не умеју да је покажу на карти, као ни да огромна већина нема уопште представу шта се тамо дешавало за време бомбардовања.

ДАНИ СЕЋАЊА

На промоцији у Дому ВС, коју организује Удружење грађана „Србски Светионик“, о „Зову карауле“ говориће новинар из Београда и први Србин који је после НАТО бомбардовања успео да дође до карауле Кошаре Михаило Меденица, двојица преживелих припадника 53. граничног батаљона Иван Дражић – Дража и Ђура Елчић – Цицибан, Синди Иванковић – ћерка капетана Крунослава Иванковића, официра из 125. моторизоване бригаде, који је погинуо у рејону Кошара 14. априла 1999. године, и аутор књиге.
У програму учествују Ивана Жигон и „Косовски божури“.
Милкић истиче да „промоције Зова карауле нису класична представљања књига, већ пре свега дани сећања на хероје који су пролећа 1999. бранили и одбранили своју земљу, посебно на оне који се са границе нису вратили“.

ПОЕЗИЈА И ПРОЗА

Ненад Милкић (1985) родом је из Лознице, живи у Малом Зворнику. По образовању је правник. До сада је објавио две збирке поезије: „Пурпурне кише“ и „Певај ми, мама“, као и три романа: „Зовем се Дуња“, „Последња стража“ и „Зов карауле“, за које је награђиван. Члан је Удружења МЕНСА.

Текст написала – Јелена Тасић.

НАПИШИТЕ КОМЕНТАР

Унестите коментар!
Унесите име