Добродошли у земљу кошарке

0
132

Србија – земља у којој те тек један мали корак дели од “Браво шампиони”, “Је****мо Америма кеву”, “Дајте Дрим тим да се играмо”, и “Сале царе” до “губитници немате појма”, “Филипини су ваш ниво” и “Ђорђевићу појма немаш, одлази”.

Србија – земља народа који живи у неуспеху последњих 30 година (а и много више), који срља из грешке у грешку, из пораза у пораз, али истог тог народа који даје себи за право да суди и проклиње кошаркаше због њиховог “неуспеха”.

Од еуфорије до мржње…
Од поноса до проклињања…

А због чега? Јер су наши кошаркаши међу осам на свету. ЕЈ БРЕ, међу ОСАМ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА на свету. Тамо где нема Литваније, Грчке, првака Европе Словеније, Русије, Бразила, Турске, Немачке, и многих многих других. Зар је то неуспех? Камо среће да смо међу осам на свету у економији, наталитету или по просечним платама. Камо среће да смо међу осам по броју лекара по глави становника, или километара пута по броју становника, по броју уписаних ђака у први разред. Или да останемо у домену спорта, замислите само да смо међу осам у фудбалу, да Звезда и Партизан играју четвртфинала европских купова, да било која наша репрезентација (не рачунам краљице из одбојке и ватерполисте) буде међу осам. Не, ово није неуспех.

И чему вређање било ког играча или селектора. Момци су дали све од себе. Жртвовали су слободно лето, бахаћање по богаташким дестинацијама. Море су заменили Копаоником. Пливање на таласима – купањем у зноју. Породице и своје кревете са два месеца друговима из репрезентације. А могли су другачије, није да нису. Могао је Никола у свом Сомбору да тимари коње и ужива у бачкој равници. Могао је Гудурић да се спрема за своју прву НБА сезону. Могао је и Богдан да шутира на неком терену за баскет до изнемоглости. И сви остали. Могли су бити на стотину других места и опорављати тела после напорних сезона, али НИСУ. Дошли су да играју за Србију и играли су.

Али, постоје и такви дани кад једноставно ништа не иде. Залуд и најбољи центар света. Залуд и лудачки проценат шута Богдана. Врхунски играчи и носиоци игре својих клубова у Евролиги. Залуд и пет играча из НБА. Фантастичан стручни штаб. Подршка са трибина из братске Кине… Ма дође дан када је све залуд. Кад ништа не иде. Кад шта год да урадите противник уради више.

Ма, превише смо размажени. Сви ми. Свих нас шест милиона селектора. Сви ми који мислимо да знамо боље од Ђорђевића или Даниловића. Сви ми који мислимо да би дали сваки од шутева који су промашили Бели и Гудура. Ма сви ми који годинама и деценијама гледамо како нам држава срља из пораза у пораз, а само нам кошаркаши криви. А криви су јер су једину за разлику од свих нас шест милиона били близу врха. На дохват руке. На један шут. Али Боже мој… Дођу и овакви дани.

Стога, за мене, они су и даље шампиони и ово је земља кошарке. Као штос у то били и у Словенији где су играли финале а отишли су са резервним тимом, тако и данас када су испали са својом првом поставом. И нећу да тражим разлоге (могуће свађе и сукоби, лоша организација, катастрофалне суђење, или ненормални Скола). Не. Једноставно затворена је књига “Мундобаскет у Кини” и узимамо следећу. Квалификације за Олимпијаду и следеће Европско.

Напред Орлови. Напред плави момци. Иста екипа, исти тренер и исти жар у очима.
Гледамо се на следећем турниру.

НАПИШИТЕ КОМЕНТАР

Унестите коментар!
Унесите име