ИМАО САМ ДЕВЕТН’ЕСТ ГОДИНА

(песма настала по истинитом догађају на основу стравичне исповести бившег припадника ОВК, који је учествовао у вађењу органа заробљеним Србима на Космету)

Човече…
ако те тако могу назвати.
Шта радиш у ноћи док тражим спас?
Слушаш ли сове? Можеш ли заспати?
Чујеш ли мој глас?

Или ти у ноћи срце зебе
док у прозор лупају капи кише.
Дивна је ово ноћ – дивна за тебе.
За мене никада више.

Питам се…
Зашто дрхтиш у овој ноћи?
Зашто ти на очи неће сан?
Да ли ћеш икада заспати моћи
због сећања на онај дан?

Сећаш се тог дана, сећаш зар не?
Моје си срце из груди вадио.
Ниси ми само секао тело него и сне
а ја сам те гледао док си то радио.

Памтиш ли моје очи човече зли?
У њима оста запис крвавог пира.
Признај да због њих не спаваш ти,
да су оне узрок твојих немира.

Још осећаш на рукама топлину срца мога.
Још ти се прсти лепе од моје крви.
Немој да уздишеш и да призиваш Бога.
Заувек ћеш ме памтити. Био сам ти први.

Друге ће мученике прекрити време,
– а много је суза Паштрик сакрио -,
друге заборављаш али памтиш мене
јер био сам први коме си срце
… ,,на живо,, вадио.

И питам се…
Када видиш матер своју
што те је на свет у муци донела,
да ли тада помислиш на стару моју
која је од туге за мном увела?

Да ли знаш како је хладна вода
у коју си моје тело бацио?
Шта ти је био циљ? Можда слобода?
Ти ниси слободан јер ЈА сам се вратио.

Ја ти опраштам…
… Можда си морао тако.
Али док орден за злодело будеш примао,
сети се ти и нека зна свако
да сам деветн’ест година имао…

САМО САМ ДЕВЕТН’ЕСТ ГОДИНА ИМАО…

* Песма је објављена у збирци “Пурпурне кише”, аутора Ненада Милкића

* Фото: Вечерње новости

НАПИШИТЕ КОМЕНТАР

Унестите коментар!
Унесите име