Када се судбина поигра са бројевима онда се игра до краја. 24-та промоција романа ЗОВ КАРАУЛЕ одржана је у Инђији и то 24-тог дана месеца марта, на дан када се обележава годишњица злочиначке НАТО агресије на нашу земљу. На позив Предрага Меденице из Удружења Краљевина Србија (синовца чувеног Српка Меденице) одлучили смо да се трибина одржи у склопу сећања на дане које не смемо заборавити.

Место одржавања се само одабрало. У Храму Ваведења Пресвете Богородице је у 18 часова служен помен страдалим херојима који су положили своје животе бранећи Србију. Око 18,30 часова у парохијском дому, одмах поред Храма, уз благослов свештенства и опијени миром, пуне душе и срца, почели смо са трибином.

Сала парохијског дома је била премала да би примила све заинтересоване. Око стотинак људи је успело ући, док за десетак на жалост, места није било у самој сали. Присутнима су се обратили новинар Михаило Меденица, књижевник Милан Богојевић и аутор романа Ненад Милкић. Вече сећања су увеличали хероји са Кошара – Цицибан и Пезос. Додатну емоцију је изазвао потпуковник војске Србије Горан Раичевић који је рецитовао две песме, са којим је додатно уздрмао осећања како присутних посетилаца тако и самих учесника промоције.

У сали смо видели и посетиоце из других градова. Драга посестрима из Косовских Божура Ивана дошла је из Београда. Милан из Колубарског Марша забележио је и пето присуство на некој од промоција. Фантастична екипа из Церског марша запутила се из Шапца са неколико кола. Нови пријатељи из Руме су такође дошли, као и момци из Новог Сада. Сви заједно учинили су обележавање годишњице злочиначке НАТО агресије нестварном и свечаном, светом колико и место на ком је скуп одржан. За успомену је остала ова слика и јасна порука – ДАНАС ОВДЕ, ДОГОДИНЕ НА КОСОВУ!

Цитате из књиге читала је фантастична Александра Андрејевић, која нам је својом интепретацијом делова романа натерала сузе на очи. “Ритам Инђије” се потрудио да о целој вечери остане и видео запис. А шта тек рећи за девојке из КУД СОКО. Прелепо! Фантастично! Анђеоски! Посебна захвалност иде њима што су својим нежним гласовима пробудили анђеле да чују и наш глас. На слици је само део девојака/девојчица. Апсолутно треба ићи на њихове наступе где год се појави прилика.

И на крају, уместо било каквог закључка, погледајте слику испод… Ова слика улива наду. Није ништа готово. Још нас има. И има ко да нас наследи.

НАПИШИТЕ КОМЕНТАР

Унестите коментар!
Унесите име