Ако је Сребреница геноцид – шта је онда “Олуја”? 4. август 1995. године био је дан највећег погрома после Другог светског рата, једног народа са вековног огњишта.

Давно је било али још памтим
тај врели август деведесет пете.
Године су прошле а ја још патим.
Тада сам престао бити дете.

Тад нас је отац – мој добри Стари –
потрпао у ауто из шездесет неке,
на крову спаковане основне ствари,
позади мајка и обе секе.

У журби пробуђен у саму зору
ја као да сам са крушке пао,
мислио сам идемо на излет ка мору.
Био сам дете. Ма, шта сам знао.

Затражих хлеба и чашу млека,
,,стрпи се мало,, – неко је рекао,
позади су заплакале мајка и сека,
отац је забринуто низ друм гледао.

Тад видех кућу у којој сам живео,
из оџака је још излазио дим,
пред кућом је пас за нама цвилео…
Онда с брежуљка угледах Книн.

Мој родни град је лепо изгледао,
године нису могле да га сломе,
али као да се унапред предао,
тад нисам знао зашто и коме.

И видех школу у коју сам ишао,
до ње сам требао отићи сутра,
испред је игралиште на ком сам се играо,
све је било пусто тога јутра.

А изнад града као бака стара
која дукате златне у недра скрије,
тако је и Книн скрила Динара,
чувала га да га ветар не бије.

*
**

Одједном их угледах. Тамо иза брега
стотине трактора, кола, камиона,
на којима је било натоварено свега.
Даље и од погледа пружа се колона.

Срце ми поче тада јаче тући,
погледах оца и видех да брине,
,,Куд ћемо оче, ја желим кући,,
,,Идемо далеко. За Србију, сине,,

За Србију сам чуо само у причи,
мислио сам да је на крају света,
и зашто морамо тамо ићи…
Ма шта сам ја знао тога лета.

Прочу се вест да војска је отишла.
Неко је због те гласине плак’о.
А колона је све спорије ишла.
Стани, па крени – и сатима тако.

Препуштени на милост дивљих хорди,
потомцима зликоваца из Другог рата,
цела се Крајина предала без борби,
због тога нас у Србију одводи тата.

Пуцњи су се чули с времена на време.
Видео сам многе куће запаљене.
У сопственим мислима ћутале су жене
са својом децом у групи загрљене.

Кад год би застали гледао сам лица,
на сваком сам могао читати тугу.
За Србију је ишла колона избеглица
из једне неизвесности ишло се у другу.

На хиљаде нас у колони беше,
на хиљаде нас осуђених да патимо,
многи би се вратили али не смеше,
Одлазимо Крајино, да се не вратимо.

Све је то због неке олује,
а ја сам у чуђењу тада стао,
јер под ведрим небом камиони брује.
Дете сам био. Ма шта сам знао.

Коначно Србија, наш циљ –  наш спас,
тако бих волео време да вратим.
Крајине нема. Да л’ има нас?
Године су прошле, а ја још патим.

*
**

Данас слушам пресуду и чудом се чудим,
или је свет луд ил’ ја полако лудим.
Године су пролазиле, чекали смо правду,
са вером у Бога имали смо наду,
да ће бити осуђени сви наши злотвори,
изрод онај људски којег ђаво створи.

Да ће творцима Бљеска, и творцима Олује,
челични оков трајни да се скује,
да ће строгном казном остварити се снови
да се такав злочин никад не понови.

А они су невини, сад каже пресуда,
и даље не схвата ова глава луда,
да ли ми се све тог лета чинило,
да ли је колоне уопште и било.

*
**

Претешка је земља, избацује кости,
куне срамну прсуду душа изгубљена,
Ми опраштат нећемо, Бог нек им опрости.
На овоме свету стварно правде нема.
Пресудом су пљунули на ране бескућника,
нек их стигне клетва нас, Крајишника.

Зар ово није био геноцид?!

3 КОМЕНТАРА

  1. Trudim se da delom osetim tu patnju, taj bol koji ste doživeli… Verovatno ne mogu. Ostavivši domove vaše pod najezdom tuđinaca. Dragi Bog sa svima vama.

    Iz ovog što ste napisali kao da se sad dešava, a prošlo je više od 20 godina.

    • Драга Снежана, хвала на коментару. Ја нисам родом из Крајине, али смо данас сви Крајишници. Моја је морална обавеза да пишем о страдању нашег народа са било ког подручја, те сваки Србин у свом начину живота сем онога што је рођењем мора бити и Косовац, Црногорац, Шумадинац, Крајишник, Босанац, Херцеговац… Само тако можемо сачувати претке од заборава, страдање од оправдања, и српство од пропасти. Свако добро од срца Вам желим.

  2. Tako je! Hvala, Nenade. Svako dobro od Gospoda Vam želim. Da se ne zaboravi!
    Želim Vam da istrajete u Vašem radu, i da se mi kao narod probudimo!
    Ovo ste napisali kao da ste bili deo toga! Ne možemo svi ovo!

НАПИШИТЕ КОМЕНТАР

Унестите коментар!
Унесите име