КОСОВСКИМ БОЖУРИМА

Лако је пред људима зборити истину,
нитима сећања да легенде скроје,
лако је херојство винути у висину,
када анђели мили поред тебе стоје.

У ноћи када смо отимали стражу,
са њихових дела прашину брисали,
крај себе сам имао групу ми најдражу,
срце су и душу у песму уткали.

Стајали су тихи анђели без крила,
слушајући бранитеље нашега народа,
па песмом која је и молитва била,
невиношћу својом дошли до Господа.

Месецима ми смо легенду стварали,
померајући границе људског заборава,
и све смо од себе без услова давали,
ал’ Косовским Божурима треба рећи хвала,

јер они учинише што ми нисмо могли,
дечијим гласом кроз речи много јаке
тако нежни, крхки, снаге су смогли,
те Кошаре уздигли на рајске облаке.

Нека српство памти и име Милице,
њен глас сузе покрену из душе немирне,
и нека памти Мирјану, њено мило лице,
два стуба Божура, сестре из Приштине.

Спомињите Ивану из Грачанице славне,
њена доброта остаје, док све друго проће,
сетимо се и Лепе, Маје и Драгане,
мојих миљеница из Велике Хоче.

Милоша и Јована, понос Ораховца
памтите ко витезове модернога доба,
а посебан наклон за Ивану Жигон,
морамо јој бити захвални до гроба.

Јер једнога дана кад еуфорија прође
и сећање крхко потпуно избледи,
када јахач заборава и по нас дође,
једино ће Божури бити то што вреди.

На младим је раменима много тешко бреме,
одрасли у гету где слобода је жеља,
они јесу вредност које опстаје кроз време,
у мени ће увек имати пријатеља.

И хвала вам Божури, искрено вам хвала
за ноћ промоције, за дружење до јутра,
Хвала вам јер у свету лажних идеала
једина сте нада у неко боље сутра.

Ненад Милкић,
10.6.2017. године

НАПИШИТЕ КОМЕНТАР

Унестите коментар!
Унесите име