У дневном листу „Курир“ 26. јуна 2017. године, објављен је интервју са Ненадом Милкићем, аутором књиге „Зов карауле“, која је почетком месеца представљена и у Београду. Разговор водио Александар Радонић. Фотографија: Владимир Миловановић.

Комплетан интервју можете прочитати на сајту Курира:

http://www.kurir.rs/zabava/pop-kultura/2870061/istina-o-kosarama-bili-su-jaci-od-nato-bombi

док неке од Ненадових реченица можете прочитати и овде:

– С обзиром да волим историју и истражујем шта се све дешавало и како је почео рат, све приче су водиле ка Кошарама. На крају после толико година искристализовало се да су Кошаре биле пресудна битка која је добила рат. Да су наши попустили на Кошарама ко зна докле би непријатељска чизма дошла у Србију.

– Тешко је војнике са Кошара наговорити да причају о тим данима. То су људи који су те догађаје сахранили у себи. Сада се доста тога налази на интернету, свашта се пише, а ја могу слободно да кажем да су то најмање хероји са Кошара. Прави ратници су и дан данас у сенци, најмање причају о свему.

– Ову битку можемо да поредимо са Термопилима где Леонида са 300 Спартанаца брани кланац. У правом нападу на Кошаре на списку је било 110 војника, а на стању и мање. Напало их је 2500 Шиптара. Да је линија пробијена и да су се непријатељске снаге спојиле са трупама Рамуша Харадинаја које су војсци биле иза леђа код Ђаковице и Дечана, направио би се мост који би пресекао Косово и Метохију.

– На самом крају књиге један од јунака, Тома Рачић Пламен, седи и слуша разговор гостију који причају о Кошарама. Сада се они смеју свакој од таквих прича. Ваљда им је највећа сатисфакција да сами знају ко су били и какву су светињу бранили.

– Српска елита нажалост кроз векове није била заинтересована за било шта, тако да се ништа није променило ни данас. Узмите пример Београда. Имао сам страх од промоције у главном граду. Београд је отворен за све друге, Хрвате, Албанце, све, а најмање за нас који долазимо из унутрашњости. Ипак, мени много значи кад видим да млади разумеју Кошаре. И много ми је драже кад видим нашу младост, него да ми на промоцију дође цела та наша елита.

– Немам издавача, књига је доживела пузајући ефекат међу људима. Иза мене не стоји нико из културног миљеа.

– Трећи део ће све изненадити. У завршној је фази и зваће се „Бесмртни батаљон“. Ова књига ће показати зашто ми Срби волимо своју земљу и зашто бисмо исто урадили да се таква ситуација понови.

– О свом првом роману могу рећи да обрађује тему тежу него што су Кошаре. Говори о абортираној деци. У тој књизи не оптужујем никога већ шаљем информацију да ми сваке године абортирамо град величине Шапца и Краљева. Превише је то за нас.

– Ненад приватно је тежак, повучен, интровертан, у свом свету, поготово када чита и пише.

– Мени су несхватљиви болесни мозгови који мрзи друге јер навијају за други клуб. Ја сам симпатизер Партизана али сам на дербије увек ишао са пријатељима који су навијачи Звезде. Болест овог друштва се најбоље огледа кроз спорт и зато нам јесу трибине празне. Кад друштво и држава не негују Народни музеј који је затворен толико година, шта онда да очекујемо за стадионе.
Ипак као локал патриота признајем да ћу ове сезоне навијати за Мачву из Шапца која је ушла у Супер лигу, надајући се да ће и моја Лозница то учинити.

НАПИШИТЕ КОМЕНТАР

Унестите коментар!
Унесите име