С времена на време сањам плач
и смех анђела у телу човека.
У души лед. Кроз срце мач.
Празна је колевка.

Несвестан себе дођем тих дана
да празне љуљашке посматрам лет
и раширених руку код тобогана
чекам к’о да ћу грлити свет.

Прве ми речи дођу до слуха.
Први ми корак сузу намами.
А туга ме опомиње изнебуха
да ми смо сами. Још увек сами.

Чију то руку кроз ваздух тражим?
Кога то слушам како дише?
Чијим постојањем себе снажим?
Ко ми то још на срећу мирише?

Знај Боже да је језив нечујни крик,
оног што у болним сновима чека.
Док љуља неког ком не види лик.
Празна је колевка.

Ненад Милкић
– изабране песме –

НАПИШИТЕ КОМЕНТАР

Унестите коментар!
Унесите име