Драги моји верни читаоци, ево пишем вам са јахте која управо улази у једну дивну луку на Азурној обали. Небо је звездано, мирис Медитерана опија чула. Манекенке лудо заљубљене у мене шеткају се полуголе и доносе ми све што пожелим. Скидам свој златни сат и одлажем га нехајно у посуду где се налази не знам ни сам колико новца… Ах, тај новац… Толико људи жуди за тим а обичан папир… Хватам хрпу и дајем првој коју видим до себе…

А све то сам стекао захваљујући вама. Нисте прозрели моје лицемерство и моју жељу за славом и новцем. Куповали сте моје књиге тиме ме неописиво богатећи и хвала вам на томе драги моји читаоци.

Е сад, ако и даље нисте прозрели сарказам у тексту, чисто бих са вама поделио шта ме је на њега подстакло 🙂

И ево признајем… Лицемеран сам јер сам започео борбу против ветрењача и речима водио борбу против заборава свако слово уткајући у мит и легенду… И жељан сам новца. О да, признајем да сам га жељан што више и што чешће. Јер тако и само тако ћу моћи да више донирам болесној деци. А та слава, дивна је, предивна, очаравајућа. Јер њој, и само њој, могу окупити стотине људи у салама и говорити им о ономе о чему су СВИ ДРУГИ ЋУТАЛИ.

Шта сада када сам признао? Лакше ли вам је када сам за себе кажем да сам лицемер? Расте ли вам его када сам признам да ми треба новца и славе? Или вас боле разлози…

Није ни битно… Овде је нешто друго у питању.
Наши људи имају насушну потребу да пљују људе који су их бранили док гласају за оне који их поткрадају. Имају потребе и да блате оне који пишу о херојима, јер сами хероји никада нису могли да буду. Да се крију иза речи, јер су им дела мизерна. Да хуле на људе који спадају у незаборав, јер ће сами  у вечном забораву остати.

Мене речи неће унизити и покосити. Залуд вам покушаји. Јер своју мисију знам. И видим циљ.
Желим да у легенду и незаборав уткам све оне који су крварили за ову земљу. Да од заборава отргнем оне који су храбро бранећи наше куће положили своје животе. Да им дам значај, вредност, поштовање, част… Све оно што им ситне душе желе узети.

И знам да сам на добром путу… Говоре то места на којима се одржавају моје промоције. Указују ми на то сви они људи који долазе на трибине. Стотине порука и мејлова, знакова подршке.

И тек понека, само понека критика као ова са слике… На њу се насмејем. Сада сам комплетан. Јер када крену да те пљују и псују у Србији то значи само једно. На добром си путу. Одскачеш од просечности која би да те у просек врати.

Да, само се насмејем и само још више крећем да пишем. О бесмртним херојима. Свих јединица који су бранили српство. Свих територија на којима је брањено. И свима са истим знацима пажње. Мада, лепо је рекао мој пријатељ, књижевник Саша Симоновић „да си писао о неком другом народу могао би награде да очекујеш, али пишеш о страдању свог, онда очекуј да те пљују“. И би Саша у праву. Свака му као у Његоша.

Али ми сад дође некако лакше… Ја, лицемер, жељан новца и славе, писаћу и даље бранећи став да је убилачка ЈСО била и остала једна од најбоље обучених јединица коју је ова земља икада имала… Ја, дечак одрастао у рату, бићу захвалан на свему што су урадили да би сачували мој живот.
Како њима, тако и свима онима који су бранили мој живот, наш живот, живот Отаџбине! Слава им и хвала!

Ненад Милкић

2 КОМЕНТАРА

  1. E moje Nenade, ako budeš pravio odgovore na svaki loš komentar treći deo trilogije ćeš napisati u osamdesetoj. Tako ti je to danas na internetu, zlobnih komentara koliko god hoćeš.

  2. Ne bi trebalo sebe prilagodjavati svijetu i davati nekom polusvijetu na znacaju a danas je takvih mnogo. Nista im nase nije dobro jer se stide sebe, svojih korena i istorije jer neki, negdje iz bijeloga svijeta su mu rekli da bi tako on njima drazi bio. Samo pisi….da imaju zbog cega da se uzasavaju.

НАПИШИТЕ КОМЕНТАР

Унестите коментар!
Унесите име