Док седим и припремам овај ауторски текст за сајт покушавам да се сећањима вратим кроз време. Негде тамо, у онај дан када ме је Дејан из Зајечара први пут позвао и предложио да се одржи представљање „Зова карауле“ и помен мученицима Кошара у манастиру Рукумија код Пожаревца.

Бог нека ми опрости, али био сам мало скептичан и неповерљив. Ваљда носећи се са разним тескобама и недаћама у стварању књиге и ширењу истине о момцима који су бранили Кошаре, одвикао сам се од примања вести „на прву руку“. Како су дани пролазили стицао сам поверење и појавила се она позитивна трема јер одлазак у Рукумију био је све друго само не обична промоција.

Телефони су прорадили. Окретао сам редом ветеране са Кошара, слао поруке, друштвене мреже су се усијале. Желео сам да што више Кошараца буде присутно на месту на ком ће се после ко зна колико времена одржати помен за палу браћу који су остали да вечно стражаре на Кошарама. И одзив је био одличан. Рекоше Чачани да долазе… Група Београђана такође… Све момци са прве линије…

И најава је пуштена. Од старта се видела искреност намере. Без партијских застава, без других обележја, само чисто срце и чиста душа, како би душе палих помиловали у Божијој кући коју води отац Симеон, надалеко чувен и познат међу верујућим народом..

У недељу, 23. априла, уз Божију помоћ, из Београда у правцу манастира Рукумија кренули смо мајка Лозанка Радоичић, херој са Кошара „Цицибан“ и мој брат, велики новинар Михаило Меденица. У путу су већ били остали из Београда, као и Чачани.
Када смо дошли пред манастир испред ког нас је дочекао организатор скупа, Дејан, и његови људи задужени да све прође у најсвечанијој атмосфери.

Показали су нам место одржавања помена и промоције, гостионицу у оквиру манастира, и моја стрепња и трема се мало увећала. Простор је био огроман, и на прву процену ту је могло без проблема да стане преко 200 људи.

На слици се види само део намењен за говорнике и столице на којима ће се касније сместити ветерани последњег рата за одбрану Отаџбине.

Након обиласка манастира и манастирског комплекса, Меденица, Цицибан и ја, изашли смо испред да сачекамо Кошарце који су се неким „герилским“ стазама упутили ка манастиру. Да су биле герилске схватили смо када су из аута изашли каљави од блата…

А та проклета киша је морала да пада… као да су Бог и анђели плакали над судбинама дечака који се са Кошара нису вратили…

Ипак, ни та киша нити тмурно небо, нису могли да спрече искрену радост која је сијала на лицима и која је из душа долазила када су се Кошарци после много времена окупили у овом саставу…

Уз осмехе смо дочекали и поздравили Дозера, Песника, Ристу, Божу, Ћала, Дражу, Пламена, Остоју…

Пошто је литургија већ била почела, а црква и добар део комплекса је већ био пун народа који се упркос лошем времену тискао да чује оца Симеона, део литургије смо успели да одслушамо на самом улазу у цркву.

Након завршетка литургије народ је почео да попуњава места у гостионици и тада сам схватио да је наша треме и размишљање о великом простору било у најмању руку смешно и беспотребно… Преко 200 људи је испунило гостионицу, уз немали број оних који су морали да стоје јер места на клупама више није било…

Помен је могао да почне… Помен палој браћи која и данас стражаре на југословенско-албанској граници у рејону карауле „Кошаре“

Одмах након помена, уз благослов оца Симеона, почело је представљање романа „Последња стража“ и „Зов карауле“ посвећених управо онима који се са Кошара нису вратили.

Присутни су могли редом да чују обраћање Дејана Грујића (организатора скупа), духовника и старешину манастира оца Симеона, мајку страдалог хероја Владимира Лозанку Радоичић, тројицу представника бораца – Цицибана, Песника и Дражу, новинара Михаила Меденицу, као и моју маленкост.

Само представљање књига било би много сиромашније без музичког дела које су увеличали пре свега Олга, Сања и Петар са песмом „Битка за Кошаре“, затим мушки хор при манастиру Рукумија „Преподобни Роман Слаткопојац“ са химном „Боже правде“ и песмама „Ово је Србија“ и „Пећка кандила“, као и два сјајна гуслара Славко Лучић и Никола Коковић.

Делови одабраног текста из романа „Зов карауле“ читао је наш млади брат Игњат, који је са својих 12 година фантастично изнео текст и дао му сасвим нову димензију, храбро читајући полу-дечијим гласом о погибији модерних хероја српског народа.

Када се након добрих 90 минута представљање завршило на лицима посетилаца нисмо видели ни умор ни негодовање. Као да су тражили још мало времена, још неку реч, још неку причу… Као да су желели да још дуље утисну сузе које су им биле на лицу…

Убрзо смо се уверили да је заиста тако… Након званичног дела уследило је потписивање књига и још 40-так минута смо остали у разговору са људима који су желели да се још мало боље упознају са херојима Кошара, њиховим причама, страховима, надањима…

А доби отац Симеон нас је већ чекао у трпезарији где смо му се ускоро придружили.

Време је брзо прошло а сати су ближе били сумраку него подневу… И било је време да се крене. А никоме се није кретало… Једва некако натерасмо душе да се одвоје од светог места и оца Симеона, и да се полако спремамо на пут који нас је чекао…

На одласку, наш домаћин, отац Симеон нас је благосиљао и пожелео сретан пут, а као успомена на овај дан, на помен мученицима Кошара и на манастир који се одазвао зову карауле, остала је заједничка фотографија домаћина, организатора, гостију и учесника.

Растадосмо се уз осмехе, загрљаје и поздраве у нади да ћемо се опет једно на истом месту окупити у славу онима који су на Кошарама, али и на другим местима пали у одбрани наше земље и хвалу онима који су преживели и данас нам преносе приче које не смемо заборавити, које морамо уткати у незаборав нашег народа…

Хвала и организаторима који су се потрудили да овај дан буде баш онакав какав је био…

А Цицибан, на својој мајици лепо написа, „Нема повлачења – нема предаје“.
Борба против заборава се наставља…

Такође, хвала и сајту „Васељенска“ који су први објавили о одржаном помену и представљању књига у манастиру Рукумија, чиме су скинули медијску прашину којом смо одавно посути. На овом линку можете прочитати цео текст:

Одржан помен мученицима – херојима Кошара у манастиру Рукумија

Фотографије: Дејан Грујић

НАПИШИТЕ КОМЕНТАР

Унестите коментар!
Унесите име