Ретки су људи попут Михаила Меденице. Ретки, да ређи не могу бити. Као један дијамант у мору безвредног камења. Као један груменчић злата под тонама земље. Да их лупом тражиш међу људима, тек би се понегде неки такав изнедрио, неки попут њега. И нисмо свесни, ми мали људи, колико смо срећни што живимо у његово време и што је ту међу нама, у времену које на све друго личи сем на добро време.

Потомак горштачких Морачана, тамо где свирепост и злоба људска још није стигла, надахнут ваздухом слободних Комова, одгајан уз гусле и приче о јунацима из бојева са османлијама, задојен храброшћу ђедова са Мојковца, он није могао постати ништа друго до што је данас. Храбар, частан, поштен, а пре свега и изнад свега, увек свој.

Е тај и такав Михаило Меденица, није се могао одрећи себе и пристати на компромисе. Не би му савест и свест дозволила да се зарад бедног понижавања у садашњости од несоја, одрекне прошлости и генерација уграђених у његово име. Он данас ради поштен посао у време када је поштење мисаона именица. Пише небески слободно у време када се слобода бројем капиларних гласова мери. И смеје се као да има све на свету. Мада, кад боље размислим, он и има све. Све оно што смо ми у овим годинама смутње изгубили.

Режите пси!!! Само режите! На вука сте ударили!

Знам ја зашто вама смета Михаило Меденица, а знато то добро и ви.
Док год постоји он, постоји и сазнање да се не мора трпети баш све зарад бедне плате. Не заваравајте се да је вама тешко и да морате. Шта мислите, да он и слични њему не морају платити рату за кредит, плаћати рачуне, школовати децу, регистровати кола? Морају, али су решили да то раде на тежи, али лепши начин. Слободни и радећи поштен посао. Не продајући се горим од себе. Не подајући се беднијим од себе. Не клечећи и молећи. Као што сте ви морали? Да, да… Сви ви директори, чланови одбора, обични службеници, слуге и бедници!

А ја? Ја сам поносан што живим у његово време. И не само то, већ га имам за брата!

И никада се нећу одрећи Михаила Меденице, јер ни он се никада није одрекао мене. Када су ме највише нападали као штит је стао и храбрио ме да истрајем. Када нико није веровао у мене, тада непознатог клинца, он је био ту и заштитнички ме водио. Учио сам да пишем уз његове текстове. Научио сам да живим удишући исти ваздух као он. На мене је пренео зрно својих горштачких идеала, дах слободе и зрак честитости. Не бих се тога никада одрекао.
И све оно што ми је као брат подарио много више вреди него сва ваша лажна обећања и материјалне ствари. Ја му се за живота не могу одужити за све што ми је дао – ви се ни у смрти не можете покајати јер нисте умели да цените таквог Човека какав је Михаило Меденица.

Стидите се пси! Залуд лајете. Ми се на ваше кевтање никада нећемо окренути.

„Благо оном ко довека живи, имао се рашта и родити“

НАПИШИТЕ КОМЕНТАР

Унестите коментар!
Унесите име