Није далеко Босна од Косова

0
272

Пуцали су у српство, а убили су човека. Прича “Није далеко Босна од Косова” је део из романа “Бесмртни батаљон” и подсетник је на нашу браћу са друге стране Дрине, у муке кроз који су они прошли. Кроз причу желим да се подсетимо и Александра Кисина који је као добровољац погинуо на Кошарама, ратне 1999. године. Слава му!

“Ипак, за те дане ми је као симбол нашег, али и свесрпског страдања остао у мислима Александар Кисин. Био је добровољац и причају да је тражио да дође баш на Кошаре. Жељу су му испунили. Са наше тачке гледишта био је старији и искуснији, јер је неколико година био старији од нас. Ја га нисам познавао, чак га нисам ни један једини пут срео. Не знам ни место, ни како је погинуо. Само сам чуо за вест да га више нема.

Са гласовима о погибији Кисина дошла је и вест да је родом из Бугојна, градића у централној Босни, и да је имао исто година колико и ми на Кошарама када је почео рат пред његовим прагом. Метак који је примио на Кошарама, онај који му је прекинуо младост и уткао га у вечне хероје нашег народа, није био пуцањ у Александра Кисина. Не, рођени, само луд човек може сматрати да су зликовци тада пуцали на човека. Пуцали су они и покушали убити све српско преко Дрине. Убиством Кисина хтели су завршити оно што су започели још 1914. године, преко 1941., до 1992. Не знају они који историју немају, већ туђу присвајају, да се на костима не уништава него гради држава. Свеједно где ћеш у српску земљу спустити кости, да ли она била на југу, на Кошарама, или на западу у Крајини.
Исто тако, Аца је својом погибијом заувек остао да сведочи да, иако су му град отели и кућу спалили, комшије и пријатеље протерали, цркву оскрнавили, из сведочанства ипак нису успели избрисати да је Бугојно било и биће опет једног дана српско.

Заиста се питам, шта ли мисле ти светски моћници и њихове слуге на Балкану? Да ће Србин ћутати и бити роб? Није нам то у генима. Код који нам је уткан још од Адама и Еве само је кроз недаће јачао. Наш ДНК је другачији. Воља нам је чвршћа. Снага нам се обнавља. Ми ћемо, као народ, увек стагнирати у економији. Више волимо у кафану дати, него у њиву и воћњак уложити. Пре би сваки динар певаљкама побацали него што би надничару платили. Ипак, из таквог расипничког и хајдучког начина живота, из узавреле крви која се не смирује, увек би се рађале клице слободе, огњи који би правили пожаре да се јарам и неправда скину.
Република Српска је наша највећа победа у Отаџбинско-одбрамбеном рату. Темељ на ком ћемо моћи кућу да градимо западно од Дрине. Њива у којој ћемо клице наде, младости и живота засадити. Оно што ћемо, са поносом, потомцима оставити. Међутим, са њом као њом не смемо се помирити, јер границе које су исцртане нису границе прекодринске Србије. Усташе поробише целу Книнску Крајину. Лику, Банију и Кордун у црно завише, са све Равним Котарима. Источна и Западна Славонија, и Западни Срем, и Барања нису издржали под налетима хорди зла. У Босни пола Босанске Крајине и пола Херцеговине. Остадоше туђину, који се некад нашим братом називао, и Сарајево и Возућа, и Гламоч и Грахово, и Купрес и Кључ, и Горажде и Бугојно.
Да, рођени, Бугојно. Иста она варош из које је брат Аца Кисин отишао у Бања Луку да студира. Баш оно место у које се Кисин није могао вратити након рата. Ако га потражиш на карти, тешко ћеш га пронаћи. Склоњено је у врлетима босанских планина, рањено крвари ево двадесет и нешто година. Чека да му се врате сви они који су из њега протерани. Чекаће Бугојно још дуго, дуго. Пропадаће зграде, куће и црква ће у трње зарасти, змије ће се по напуштеним огњиштима настанити, али ће сећање живети.
Имаће чиме Бугојно да се поноси. Имало је хероја који је свој живот дао на „Кошарама“, на Косову. За слободу и Косова и Бугојна. За све страдале у Крајини, у „Олуји“, „Бљеску“ и другим акцијама. За стратиште и гробнице уздуж и попреко Босне и Херцеговине. За сто хиљада Срба из Сарајева. За вечност и памћење.

Зато, нека се не надају они који су пуцали у Кисина и који су убили Кисина јер пуцали су у српство, а убили су човека. Његова крв је натопила свету косовску земљу и оставила завет вечној стражи и светим ратницима да се једног дана победоносно у Бугојно вратимо и да прошетамо улицом, главном улицом, која ће понети име оног који је Бугојно и све Србе западно од Дрине на Проклетијама бранио.”

одломак из романа “Бесмртни батаљон”

 

НАПИШИТЕ КОМЕНТАР

Унестите коментар!
Унесите име