Почело је 1. марта…

0
142

Укоренило се код нас Срба тај чудан помодарски обичај да сваком честитамо све и свашта. Те за Ноћ вештица и ми децу почели да маскирамо накарадно. Честитке за Рамазан и католички Божић се подразумевају. Кад год нека несрећа негде у свету, а тако ти и ми окачимо заставе те државе по виртуелним профилима. И све сам некако могао прогутати док не видех лудост. Честита Србин Бошњаку 1. март. Еј бре, први март му честита!

Да га/њих питаш шта честитају не би знали? Видела жаба да се коњ поткива па и она дигла ногу. Тако и ове наше жабе. Прочитали негде како Бошњаци славе 1. март па хајде да им честитамо. Да се разумемо – ништа у овом случају против Босне немам. Има право да слави шта хоће и како хоће, таман колико и ми имамо право да бирамо наше празнике. Сасвим легитимно и сасвим поштено. Ми кажемо Видовдан и Сретење су празници, Хрвати кажу Дан Олује је празник, Бошњаци кажу Први март је празник. Свако слави оно што има и сматра највреднијим у свом постојању.

Али ето, мени никад није пало на памет да честитам Хрватима 4. август (“Олуја”), тако док сам жив нећу ни Бошњацима честитати 1. март.

Знаш ли Србине шта је било 1. марта у БиХ? Тада ти је почело једно од највећих страдања српског народа у прошлом веку на територији државе Котроманића. Тог првог дана марта 1992. године започео је геноцид над српским становништвом у БиХ. Тог дана је почео рат који нисмо желели, рат који је питому Босну претворио у лонац који и дан данас кључа као да га сам нечастиви ватром загрева.

1.3.1992.године дочекаше Срби са стрепњом. Завршавао се референдум којим Бошњаци и Хрвати тражише да се од Југославије одвоје, али и не дозволише Србима као трећем конститутивном народу Босне да то одвајање не прихвате и од одвојених одвајају. У својој радости запуцаше Муслимани предвођених Рамизом Делалићем “Ћелом” на дојучерашње комшије и испред цркве у свадбеној поворци убише младожењеног оца Николу Гардовића. Тај догађај означи почетак рата који ће у наредне три године збрисати све идеје о братству и јединству које су, показаће се, силом наметнуте и вештачки одржаване.

Завиори се застава са љиљанима по целој Босни, а српски народ, као и на почетку Другог светског рата би поведен на клање. Ипак, поучени причама старих паклени план муслимана записан кроз Алијину Исламску декларацију није се остварио. Организовала се одбрана где год је српско било.

А богами, тог 1. марта, Срби су дочекали бројни чинећи 31% становништва БиХ (колико би нас тек било да је више људи преживело покоље у НДХ). Од 99 босанских општина у 34 Срби су били већина. Од 340 насеља у Сарајеву, 105 је било чисто српских (уз 176 мешовитих). Значи, не говоримо о једном селу или граду, нити о групици једног народа. НЕ. Говоримо о народу који је уз Хрвате и Муслимане важио за равноправан у комунистичкој БиХ, и који је имао трећину становништва, док је под власништвом над земљом имао посед на скоро 50% територије (Срби већином живели у мањим местима).

1.3.1992.године започео је прогон трећине становништва у БиХ, који су били криви само зато јер су Срби. У наредне три године протерани су из свих општина које су припале Федерацији БиХ (муслиманско-хрватска федерација) осим у три мале маргинализоване општине (Дрвар, Гламоч, Грахово). Иако су некад чинили знатан проценат становништва у Бихаћу, Тузли, Зеници, Бугојну, Санском Мосту, Купресу, Јајцу… данас готово Срба да тамо више и нема. Сарајево је тек посебна прича, за дубље анализе. Само у том граду је за време рата убијено 7500 Срба. Десетине хиљада су прошле кроз један од 123 логора (затвора, тамнице) отворених у Сарајеву. Након рата преко 150 000 Срба је морало да напусти своја огњишта јер је неко тако одлучио по мировном споразуму. Остаде Србима Лукавица (Српско Сарајево) да чежњиво гледају оно што је некад било њихово и што им је отето. У нападу који је почео, понављам 1. марта.

Кажу нам данас, “деци овог века”, да је рат готов и да треба да се окренемо будућности. Ово је најлицемернија изјава која постоји и која може доћи само из уста оног који рат није осетио на својој кожи. Да ли је рат готов и за мајку која је изгубила јединца? Или за ратника који је остао без ноге? Можда за оног коме су кућу попалили и покрали?
Како се окренути будућности ако ти се прошлост на плећа налактила. И то, хајде што се налактила него и године прошле и године будуће туге набацила, као и стотине и стотине суза и речи исплаканих и прогутаних.

Не иде то. Не иде никако.

Окрените се будућности ви који сте у будућност и у рату гледали, па уместо у ровове ишли у туђе станове. Уместо из мањерки ручали у кантинама у позадини. И који сте и за време рата са њима шуровали, па им како тада тако и данас можете честитати празнике, јер реално колико су њихови толико су и ваши.

За нас обичне смртнике, а верујем да нас има, 1.март Бошњака је све друго само не повод за честитање. Можда ће њих подсећати на ову накардну заставу без значења или химну без речи, на Алију и “јединствену недељиву БХ”, али нас… Нас обичне који смо на неки начин све то преживели заједно са онима који су одлазили да се никад не врате, 1.март ће бити почетак страдања, сећање на имања заувек отета, куће до темеља спаљене, гробове по неколико пута оскрнављене и браћу по крви никада прежаљену.

И да питамо оне који славе тај 1.март – где су вам комшије? Зар сте већ заборавили да смо некад живели заједно?

Да нам живи република српског народа у БиХ. Првог марта рањена, и у крви одбрањена. За вјек и вјеков.

НАПИШИТЕ КОМЕНТАР

Унестите коментар!
Унесите име