Поља тишине (пут у Јасеновац и Д. Градину)

2
544
Споменик у Јасеновцу

Данас се навршава тачно три месеца како сам посетио Јасеновац (Хрватска) и Доњу Градину (Р.Српска). Уједно, данас је тачно и три месеца како не знам како своје утиске да пренесем на папир. Још увек и после деведесет дана и ноћи сећам се јасно сваког погледа, сваке речи и корака, сваког шапата… И те заглушујуће болне тишине.

Нанесе нас пут у Јасеновац. Српско место са леве стране Саве, у Хрватској. Путници намерници. Знали смо где идемо, али нисмо знали шта нас чека. Дошли смо са уверењем да знамо много, а отишли са осећајем да, у ствари, нисмо знали ништа. Једноставно о комплексу логора Јасеновац се не учи и не сазнаје кроз књиге. Он се просто мора осетити.

Кажу Хрвати данас да то није био логор какав ми сматрамо, него да је био обичан радни логор за комунисте. Лажу! И музеј су саградили, а лажу! Као што лажу и о бројкама. Признали су да је ту убијено 80 000 људи, од чега је 20 000 деце. Признали су, а ЛАЖ су признали. Много их је више било, али број је понајмање битан. Да је и једно дете убијено – много је! А није једно. Нису ни десетине, ни стотине, ни хиљаде. Него десетине хиљада деце. Замислите колико је то разреда у школама. Колико аутобуса на ескурзијама. Колико екипа у спортовима. Лажу као што лаже и она празна ливада иза музеја, на којој се и у сред јесени зелени  трава. Па где ће боље трава нићи него на костима и крви. Лаже та пољана да на њој нису биле зграде злогласног логора ЈАСЕНОВАЦ. Лаже и река Сава, која дели Хрватску од Босне, Јасеновац од Градине, живот од смрти. Лаже о броју оних чије је кости ка Србији носила. Годинама се на том месту није рибарило. Лаже тај простор празнине који је данас испуњен крицима, болом и плачем невиних.

Рече нам наш водич, наш добри Небојша, да ћемо од музеја до споменика ићи насипом пешке. Пролазе аута са хрватским таблицама, али ми крећемо пешке према возу који је верна реплика оног који је доводио логораше и бетонском споменику цвета који из пољане изниче. Аута са шаховницама пролазе, а ми корачамо пешке. Кажу да тако треба, јер… Ох Боже и сви свети… јер ходамо по мртвима. Насип, по ком је пут направљен, је у ствари гробље безимених. Прављен је у време логора и како би ко уморан или измучен болестима и батинама пао, ту би, у том насипу и остао. Само би га земљом прекрили и наставили да раде. Како направим корак, све ми се у глави учини, да чујем глас неког ко ме испод стопала дозива и прича своју причу.

Лево од нас пољана и тачно могу да видим зграде, бараке, кречану, циглану. СВЕ! Све оно о чему Хрвати лажу. Све оно о чему су комунисти ћутали. Све оно о чему ја, ти Србине, ми сви, у ствари не знамо ништа. Стражарнице око зграда и стотине хиљада људских приказа, костију и коже, испијених и мртвих убијених. А десно река Сава. Не смем да погледам ка њој. Како се окренем видим колоне на обали. Људе који чекају свој ред. Како приђу реци, сагну главу и чекају ударац маља. Споро и лагано. Као да орахе и лешнике крцкају пуцају људске лобање. И данас се, после скоро 80 година, све јасно види и чује. Сваки удара чекића и кост, сваки удар тела о реку.

И таман када помислиш да си видео све посетом Јасеновцу, да нема даље, да нема више, да нема горе, суочићеш се са истином да – НИСИ ВИДЕО СКОРО НИШТА. Нема Јасеновца без Градине. Видећи Јасеновац видео си лаж, а тек преке реке осетићеш истину. Јер тамо, у тој шуми која се на десној обали стране назире, тамо између стабала која небу теже, гробна су поља. Десетине и десетине гробних поља. Поља смрти. Поља тишине. И испред њих, као неми чувар на граници овог и оног света стоји „топола ужаса“.

Баш на месту где Уна љуби Саву расла је и разгранала се као да грли све људе света. А дочека, тужна и самотна, да загрли оне који су на њој за време рата били обешени. Покушале су усташе да је под теретом људског меса оборе. Нису успели. Није се топола дала. Покушали су и да је спале пред сам крај рата. Не може изгорети оно што је крвљу натопљено. Сама је пала кад није могла издржати тугу и смрт на својим гранама. Сломљена заборавом оних који су требали да памте шта се на њој, под њом и око ње дешавало. Данас оборена, као болесник у постељи, ишарана именима грешника, наткривена, посматра Јасеновац преко реке. Ех Боже, кад би дао, само на трен, да проговори, да је чујем. Да ми исприча. Да ми се изјада.

“Топола ужаса”. Иза село Јасеновац

Наставиш ли даље прођи кроз поља али не застајкуј. Таласа земља на тим пољима као да дише. Не корачај том земљом и не гледај около док идеш према шуми, јер одеш ли само метар од пута нећеш моћи наставити. Нећеш јер ће баш ту, у тим пољима, твоје име позвати неки предак, даљи или ближи, који се кући из рата никада није вратио. И који је био крив јер је Србин. Само зато што је Србин. Прођи и поред оног што се спомен собом зове. Не улази тамо јер се и на том месту види колико смо мали као људи, небитни као народ, лоши по себе и своју историју. Не треба други да нам затиру сећања, јер сами то радимо. Не памтимо злотворе, стидимо се што су нас убијали, а Градина је још један пример тога. Ако негде мора постојати меморијални центар страдалих, онда је то ту. Ако негде мора бити сазидан храм, онда је то баш на том месту. Ако негде сећање се мора пробудити и борба против заборава започети, онда је то у Градини. А сем мале неугледне, такозване спомен собе, тамо нема ништа. Ни меморијалног центра. Ни водича који би нас о том светом месту више упутио. Ни храма у ком би се Богу помолили. Чак ни места где би свеће за душе страдалих могле упалити. Ништа. Једно велико проклето НИШТА. Сем лажи са једне стране реке, и тишине са друге.

Улаз у Спомен подручје Доња Градина

Због тога прођи и уђи у шуму. Слободно. Без страха. Зашто се мртвих бојати? Стаза којом ћеш кренути посута је црвеном прашином. Већ после неколико корака ципеле ће бити такве боје као да по крви газиш. Ипак, то од истине и није далеко јер уласком у шуму дочекаће те тишина и мир. Нигде песме птица, нигде зујања мушица, нигде људског гласа, чак ни гране се не померају. Немој дуго да жмуриш јер чућеш шапате. Немој да се загледаш у једну тачку јер скривени иза стабала  посматрају те старци, жене, мушкарци, деца. Хиљаде и хиљаде њих. Немој се чудити удубљењима у земљи. Није то настало тек тако. То су гробнице. Свака исте величине. Свака исте дубине. Свака са десетинима костура у себи. Угаси телефоне, и смири дисање. Ништа немој да чиниш да би их у смрти узнемирио кад им већ живот није био миран. И последњи савет, корачај полако, лагано се ослањајући на земљу, јер знај, где год да закорачиш некоме си на ногу, руку, ребра стао. Цела та површина је једна велика гробница. Не заваравај се да су стазе између гробова.

Поља смрти – гробнице усред шуме

С времена на време у шуми ће се отварати пропланци. Мали, али прелепи. Боже, зашто су баш та места тако рајски лепа? Усред шуме, ушушкана међу стаблима, ливаде са зеленом травом. С пролећа кажу да маслачак никне свуда около. Зажути се ливада као Сунце. Исто оно Сунце које они под маслачком никада више неће видети. И онда у том ходању доћићеш до једног места. Не знам да ли је то средиште шуме. Зар се средиште тог стратишта може и одредити? Ту се на таблама (зар стварно није могло боље да се уради???!!!) налазе бројке страдалих. Приближне бројке, јер само Бог зна колико је људи овде побијено. Срба, Јевреја, Рома. Понеки Хрват антифашиста и понеко друге националности. Али Срба, Јевреја и Рома највише. Кажу Хрвати тек неких 80 000 је убијено ту. Независни истраживачи причају о 700 000 људи. Они који су докторирали на геноциду у НДХ са бројком достижу и читав милион убијених. Ма и да је један једини човек, опет је много. А није један. Нису ни десетине, ни стотине, ни хиљаде. У овој шуми лаж се не може сакрити, јер смрт нигде није толико близу као овде. Нити су игде на свету душе приближније и опипљивије живима него у Доњој Градини.

Још једну ствар мораш видети Србине. Ако те све што си до тада угледао бар мало уздрмало, а хоће ако си човек, ово ће те дотући. Видећеш у шуми казане. Неколико њих један до другог. Непокривене. Незаштићене. Небригом постављане. Ипак, и такви какви су не могу прикрити бруталност. У њима су прављени сапуни. Ништа вам није чудно, зар не? Требали су и у НДХ прати руке упрљане крвљу, зар не? Крвник спира крв са руку сапуном од жртве. Да, да, Србине. У тим су казанима од живих људи, на тихој ватри куваних, прављени сапуни. Ако се неко негде запитао како изгледају казани у паклу овде то може видети. Ако сте се некад запитали како изгледају чувари пакла, међу усташама их можете потражити. Ако се некада запитате зашто се линија између нас и њих заувек мора повући, одговор ће те пронаћи у тој шуми покрај Доње Градине. Немој да идеш даље од тих казана, јер нигде нећеш стићи. Стотине и стотине метара свуда около су само гробнице и стазе између њих. Или по њима. Ко ће то знати сем оних чији мир својим ходом нарушавамо.

Казани у којима је прављен сапун од људи

Позивам те, Србине, да посетиш Јасеновац. Да прођеш стазама којима сам и ја прошао. Апелујем на твоју свест, на твоју савест, на твоју успомену на претке, и љубав према потомцима, да се у Јасеновац упутиш. И обавезно када си већ тамо, пређи реку и посети Доњу Градину. Јер нема Јасеновца без Доње Градине. Нема крвавих руку са леве обале Саве, без прекланих вратова на десној обали. Поља лажи код бившег логора, без поља смрти на другој страни. Молим те, Србине, зарад себе и своје деце, посети ово место. Нека ти то буде ходочашће. Нека ти то буде обавеза. Нека ти то буде пехар из ког ћеш напајати своју душу. Ма колико било тешко и препуно суза, нека ти тај пут буде хлеб којим ћеш хранити своје постојање. Зарад себе и оних који после тебе долазе, јер мораш знати страшну истину до које само у Доњој Градини можеш доћи, а она гласи:

НИТИ СУ ГРОБОВИ ИСКОПАНИ А ДУШЕ УМИРЕНЕ, НИТИ СУ ТИ ГРОБОВИ ДО КРАЈА НАПУЊЕНИ.

На теби је да ли ћеш дозволити да нам опет, по четврти пут кости ломе и вратове секу, да нам од потомака сапуне праве, да насипе од костура праве, да нас као народ и као људе затиру.

Доња Градина

И не! Не позивам ја на рат и мржњу. Али, апелујем на НЕЗАБОРАВ. Признајем да сам био глуп и да ништа нисам знао о Јасеновцу сем штурих бројки које су, тамо ће се испоставити, погрешне. Признајем да и да нисам знао колики је у ствари јаз између нас и њих. Због тога, овим текстом и одласком на то свето место српског васкрснућа, не желим да отварам нове фронтове, него границе. Између нас и њих. Између руке са ножем и врата под ножем. И да већ једном у нама проради свест да сваки спортски, културни, пословни пут за Загреб води кроз Јасеновац и Доњу Градину. То је једини пут! Сваки други пут је ћорсокак до нових казана и нових топола.

Остај ми збогом Јасеновцу и Доња Градино, до новог сусрета, а до њега ће морати да дође. То ти обећавам! Превише тога нисмо једно другом рекли приликом првог сусрета.

Ненад Милкић – Рођени

Средиште логора Јасеновац

2 КОМЕНТАРА

  1. Заиста, лијепо написано. У Дубици која је највише страдала, побијено је 52% становништа, односно око 18500 Срба, од тога око 4000 дјеце. Хрватска је позната по томе што је једина у свијету имала логоре за дјецу. Туга велика….

  2. Потресно написано…

    Због верности Богу и Божијој правди пострадасте телом – земља се растужи, ал’ спасосте душе – Небо се весели. А преци се ваши распеваше Небом, на капији Раја сретоше вас с песмом, имена су ваша у књизи вечности, улазите у рај децо бесмртности. Ми на земљи род ваш кличемо Вам у глас, Мученици нови молите се за нас.

НАПИШИТЕ КОМЕНТАР

Унестите коментар!
Унесите име