Питају ме многи зашто ја пишем о Кошарама? Гледају у мом правцу и не виде оно што ја видим.

А видим момке, сада већ одрасле људе, које је држава одбацила и продала за шаку сребрењака. Видим несретне душе које ходају уздигнуте главе међу нама а мало нас зна ко су они. Слушам њихову причу, у нади да ће је још неко чути.

Јер они су хероји Кошара.

Био сам клинац када се злочиначка НАТО армада сјатила као лешинар на ову земљу. Шта сам ја знао тада шта је рат?

Али они су знали? Они, 18-годишњаци, прво су морали да науче како се склапа и расклапа пушка, па тек онда како се брије и избријава. Прво су морали да науче да ако ти не пуцаш први, онда ће пуцати на тебе. Научили су и да живот у тих неколико квадратних километара не вреди ни колико зрно песка. Тешко се чувао, лако се губио. Секунд неопрезности, трен слабости, и више те није било.

Они нису имали право на слабост, на емоције, на срећу. Имали су линију коју су држали и породице иза својих леђа. Да су они пали, да су они попустили, ни мене ни вас, нити ишта од ове мучене земље не би било.

Е зато пишем о њима. Јер они су велики, највећи. Сврставам их уз јунаке са Газиместана, и претке са Солунског фронта. И пишем јер се стидим неправде народа коме сам припадам који је дозволио да се њихово херојство заборави. Пишем да бих их отргао од заборава.

Јер знам да су оно заслужили рај, пошто су пакао већ прошли !!!

Слава мртвим а хвала живим

ХЕРОЈИМА СА КОШАРА!!!

НАПИШИТЕ КОМЕНТАР

Унестите коментар!
Унесите име