Већ некад негде споменух колико смо ми, Срби из Србије, неправедни према Србима из Р. Српске. И не само неправедни, него и малициозни, надмени. Са вишком комплекса гледамо оне који су у много чему бољи од нас. Ето, једно од тих поља у којима су свакако бољи од Срба и Србије, јесте чување и неговање традиције, родољубља и родољубиве књижевности.

Признао сам пре неког времена да сам на сопствену срамоту, али и срамоту моје земље која ми није приступачним учинила, тек недавно открио стваралштво сјајног човека, писца и песника из Р. Српске, Горана Врачара из Српско Сарајева (Знам! Знам, другосрбијанци, да се тај град сада зове Источни, али за мене је вазда био и вазда ће бити Српски, таман колико и Српско Горажде, Српски Брод, Српско Грахово, Општина Српски Мостар… итд)

Елем, замолићу све који ме читају и прате, да прочитају овај текст, те да га поделе, јер као што скоро написах за Жељка Пржуља, још једног сјајног аутора из Р.Српске, тако исто мислим и за Врачара, а то је, ИМА СЕ ШТА ЧУТИ.

Са друге стране, ријалити програмима и еврофилској поклоничкој књижевности се увек можете вратити, ако вам се ова родољубива, српству посвећена, опомињућа строго и благо осуђујућа не допадне. Са правом, јер како признати да је неко бољи од нас, зар не?!

Мали Зејтинлик, Соколац

ПРАШТАЈТЕ СИНОВИ СРПСКИ

„Праштајте синови српски!

Што смо вашу младост уградили у ровове и грудобране. Што смо од ваших
мртвих тијела подигли војничка гробља, а од откинутих удова границе српске
правили. Што смо вашом крвљу пошкропили свету земљу прађедова и што смо вас
заборавили. Што смо ваша имена уклесали на споменике које не обилазимо. Што смо
преживјели тамо гдје сте ви заувијек пали.

Праштајте мртви другови!

Што смо дозволили да нас побједе издајници и дезертери. Што смо пустили
да нас гори од нас купују за мале паре, а онда да продају и распродају све што
је српско. Што више вјерујемо ратним профитерима него својим очима. Што се
кунемо у нељуде, дупеувлакаче и сјецикесе. Што постојимо овакви какви смо на
земљи коју сте ви створили. Што се клањамо фукарама вјерујући да су бољи од
нас. Што се склањамо с пута гњидама и вашкама и кунемо се у њих за биједну кору
хљеба. Што смо дозволили да нас покраду и направе од нас сиротињу. Што смо
постали овакви никакви.

Праштајте мајке јединака!

Што су ваши синови својим тијелима и крвљу нахранили ову проклету земљу
на којој више није свето Србин бити. Што их се сјећамо само кад нам треба и што
сте остале саме у свијету вуцибатина и нељуди који су њихове животе добрано
уновчили. Што им на гробље доводимо шверцере о Видовдану и што их оплакујемо
само кад их се ви сјетите. Праштајте нама који смо остали живи и који све то
гледамо и не говоримо ништа. Што ћутимо пред неписменима и склањамо се пред
лоповима. Што мирно посматрамо како крчме и ово мало што је остало крстећи се
тек о крсној слави. Што постојимо док ваших синова нема.

Праштајте српски синови!

Што смо вас узидали у заборав и што вас никада неће бити у уџбеницима
историје. Што сте погинули да би живјели они који образа немају. Што у ваше име
лажу и куну се само кад то њима треба. Што су нас зајахали и не силазе са
грбаче, а ми им све то допуштамо. Што смо слаби, јадни и престрашени. Што се
више бојимо српских главешина него ви метака на које сте јуришали. Што сте
погинули два пута, једном од метка, а други пут у нашим успоменама. Што смо вас
издали ми који смо преживјели и што смо се на вашим костима опет и поново
подијелили на наше и њихове. Што су нас завадили они које сте бранили да би
натрпали своје дубоке џепове. Праштајте и ви који нисте иза себе оставили
никога и ви чији потомци служе и кулуче код фукара. Што вас никада нико неће
оплакати онако и онолико колико сте заслужили. Што сте узалуд погинули. Што сте
ви то што јесте, а ми ово што јесмо.

Праштајте синови српски јер Бог нам опростити неће!“

А шта тек рећи о овој песми. Мислим како издвојити једну од његових многобројних песама које су ми легле као човеку, као Србину, као неком писцу… Знате, шта, хвала Горану Врачару. Често су ме питали ко ми је омиљен од савремених песника и застајао бих. Нисам их имао. Бити песник је дар Богова. А сада имам брате Милутина Попадића са Косова, и има Горана Врачара из Р. Српске. Савремено песништво живи!!! Песма СУМРАК говори о страдали деци Српског Сарајева, и налази се уклесана са спомен обележју.

Мали Зејтинлик, Соколац

СУМРАК

Не ударајте громови у наша лепа дворишта
јер већ је коров процвао ту где су расли јаблани
и срушени су домови и спаљена су огњишта
и нико није остао ни да нас мртве сахрани.

У сумрак све је застало ни ветрови се не мичу,
зло ножем крвљу шкропљеним причу о смрти говори.

На одру дете заспало и неке жене наричу
над крилом мајке склопљеним да мртво чедо одмори.

У име бога нечијег опет су дошле убице
И мрак је прсте уплео да зло и тугу подели,
Сад нема смеха дечијег и празне су нам улице,
Јер бог је себи узео све што смо икад волели.

Немојте зато громови у наша пуста дворишта
Ту гдје је коров процвао и где су расли јаблани,
Јер срушени су домови и спаљена су огњишта,
И нико није остао бар да нас људски сахрани.

Горан Врачар

НАПИШИТЕ КОМЕНТАР

Унестите коментар!
Унесите име