Један од највећих хероја Кошара био је и потпоручник Предраг Пеђа Леовац, храбри момак из Пљеваља, који се недовољно опорављен, самоиницијативно вратио у рејон карауле и храбро положио свој живот предводећи своје војнике у покушају да се поврати врх Маја глава. Био је омиљен међу својим војницима.

О погибији храброг Леовца, сведочи се и у књизи “Зов карауле”

****

Нападом са леве стране од карауле „Морине“ према врху Маја Глава са циљем потискивања терориста према караули „Кошаре“ командовао је потпоручник Предраг Лео­вац. Добри момак из Пљеваља, на функцији командира вода 53. граничног батаљона, био је омиљен међу војском којом је командовао и они су га следили и безусловно слушали и поштовали. Ценили су га јер се и након тешког рањавања вратио међу своје војнике на граници са Албанијом, иако то није морао.

Леовац је прескочио једно стабло и нашао се између двојице терориста изненадивши их. Брзо је реаговао и јед­ног одмах избацио из строја, док је другог елиминисао гра­ничар који га је пратио. Бацио је поглед према врху. Био је близу, толико да му се учинило да ће, ако пружи руке, моћи да га загрли. Шиптари су се панично повлачили према гра­ници док је Леовац грабио последње десетине метара. Већ је видео себе како јавља команди да је задатак испуњен. При­метио је да се са друге стране води борба око Шкозе и застао како би део војника усмерио на ту страну.

Застао је да више никада не крене. Осетио је као да га је нешто пецнуло у врат и то место је притиснуо дланом. Насмешио се и кренуо најближем до себе да каже Откуд муве у ово доба године, али је, уместо речи, из уста испљунуо крв. Спустио је руку са врата, а цела шака се црвенела. Осе­тио је како му животна течност излази из вратне жиле у снажним млазевима односећи са собом снагу. Губио је ки­сеоник, а крви је било све мање. Предраг Леовац сручио се на земљу. Четири војника ставила су Леовца у шаторско крило, а са њима су, као обезбеђење, кре­нула још четворица. Радио-везом јавили су да је потпоруч­ник тешко рањен и одмах су према њима кренули из базе са носилима. Срели су се на половини пута. Почела је трка са смрћу. Војници су знали да су мале шансе да Леовац преживи, али докле год је било и најмање наде, чинили су све да спасу вољеног старешину. Држали су страшан, готово неиздржив темпо, стално се смењујући да не би губили на брзини. Често су у трку проверавали да ли је жив. Био је. Још увек су били испред смрти на пар корака и пар секунди. То у оваквим тркама није мало, али у многим случајевима није ни довољно.

У бази их је чекао упаљени санитет и војници су скоро у трку носила са Леовцем убацили у возило и возач је дао гас. Ипак, за тај један трен колико је требало да се затворе врата, смрт је смањила разлику. Свима који су били ту учинило се да је Леовац на трен отворио очи и да се насмешио. Или су бар тако желели.

Ђаковица је била сувише далеко.

Кошаре су одлучиле о судбини потпоручника Леовца. Нису му дозволиле да их жив напусти. Умро је након неко­лико километара и његова је душа, баш као и душе многих његових граничара, остала да лута Кошарама.

Када је радио-веза закрчала сви су се тргли. Четири речи одјекнуле су између њих – Нашег Леовца више нема. Мук. Нико од њих који су се нагледали толико смрти и не­даћа претходних дана није могао да поверује. Отишао је један од најбољих. Кажу да је тај дан последњи у којем је командир „Морине“ пустио сузу.

НАПИШИТЕ КОМЕНТАР

Унестите коментар!
Унесите име