Рецензија глумице Љиљане Лашић, за збирку поезије „Певај ми мама“

0
239

О Ненаду Милкићу, његовој поезији

Када се последња прича напише,
када се тачка коначно стави,
тада ћу можда и мир пронаћи
– у својој глави-

Песник који тражи свој мир, а сигурно га неће наћи. Немир је одлика свих песника па и Ненада Милкића!

Он пева о животу без улепшавања, отворених очију, из дубине свог бића.
О животу који није ни чист, ни срећан, већ онакав какав јесте! Тон прве младости, историја душе, јер и најмлађе душе имају историју. Пише о оном што је сам осетио, пропатио, о својим срећама и својим тугама:

Нисам знао да постоји љубав,
тако силна, тако надахнита,
која срце за срце привеже,
души не да да бесциљно лута.

Јасни, топли и непосредни, ово нису стихови који су писани „ да би се писало“,
То су мисли неког ко промишља живот; стихови питоми, безазлени али сигурно искрени.
Има у њима одјека српских великана Дучића, Ракића, Шантића, а код нас се увек певало без прекида и после победа и после пораза, било у љубави, било у рату, а то ради и Ненад Милкић.
Његове су песме и љубавне и завичајне, родољубиве и религиске.

…Будимо људи у ова времена
о људскости нашој Бог ће да суди
у данима тешким где људскога нема
ми се издигнемо и будимо људи!

Стихови му израстају из корена наше прошлости, духовности, традиције…
Близак обичном човеку,без академских висина, често неразумљивих, песник јасно пева о себи, свом народу, о судбини у ова смутна времена.
Све те невоље Ненад сматра нашим и својим, размишља , пати са страдалним родом.
Његове младе године носе доста песимизма, баш као и време у коме живимо овде, на Балкану, где поезија често замењује хлеб.

Коначно Србија, наш циљ-наш спас
тако бих волео време да вратим.
Крајине нема! Да л; има нас…
Године су прошле, а ја још памтим.

А има да се памти много и дуго.

Песник Ненад – воли девојку, воли људе, отаџбину и воли их на српском језику,
а језик је њива на којој се непрекидно сеје и жање. Он жање оно што су његови преци посејали и пише језиком који је од мајке научио.
Пише више емоцијом него разумом, али где има разума – нема нема песника!
Пише о стварном животу, узнемирен, често горак, обесхрабрен моралном и људском бедом.

Долазе јадни у земљу јадних
и као гром из ведра неба
стигоше гладни у земљу гладних
да траже хлеба.

Тужан и сетан је песник што, као народ, себе не разумемо, па нам говори ко смо и где смо, јер нас је он разумео. Врлина је волети људе и своју земљу, несебично и дубоко како је Ненад воли, упркос њеним манама, јадима, невољама… Или је воли баш због тога.
Зато је основни тон његових стихова љубав, а љубав ће наћи читаоце где год се говори СРПСКИ и где се пише ЋИРИЛИЦА!

И зато надахнут твојом лепотом
док ми одсјај твој обасјава лице
на вечну се верност заклињем животом
и спомен ти дижем, теби – Ћирилице

Имаће Ненад још много да каже, да нам се повери, да се исповеди, да својим стиховима обасја заветни СРПСКИ ЈЕЗИК!

Љиљана Лашић
драмски уметник

НАПИШИТЕ КОМЕНТАР

Унестите коментар!
Унесите име