Умберто Еко у роману „Име руже“ пише: „Имам утисак да је пакао рај гледан са друге стране“. Писац нас, кроз речи једног свештеника, на известан начин тера на полемисање о исправности верских и људских промишљања и ставова. Колико пута смо преиспитивали сами себе, колико снаге утрошили на бесциљне разговоре који су се сводили само на сопствена угађања и комформизам? И колико пута смо заборавили, окренули главе од истине, не желећи да видимо оно што никако не би смели да не видимо?

Има свакаквих народа на овој кугли земаљској, али готово да није познато у историји да постоји народ, попут српског, који је толико спреман на заборав, на бесконачно праштање и ничим изазван осећај кривице. И ту се опет враћамо на питање пакла, и питање раја. Ненад Милкић у свом роману „Зов карауле“ на најбољи начин поставља линију, па нека свако пронађе са које стране ће гледати на своју историју, на своје претке, на своје потомке. Роман „Зов карауле“ је огледало у којем свако од нас треба да се, с времена на време, огледа. Да свако провери је ли нешто људско остало у нама, или смо све подредили дневним задовољствима и планирању будућности од данас до сутра. О прошлости да и не говоримо!

Ненад Милкић пише о рату на Косову и Метохији, о караули „Кошаре“; о страдању с једне, и натчовечанској борби малобројних младића, с друге стране. Тај рат, који су Срби готово већ заборавили, десио се пре мање од двадесет година. Највећи број наших суграђана не зна где су Кошаре, нити знају колико је тамо младих бораца изгинуло. За већину овај географски појам не значи ништа. Треба ли да буде тако? Најбољи одговор кроз роман ће дати Михаило, речима: „Можда за тебе и теби сличне горе нема ништа. Можда. Али за мене има много тога. Света земља и граница исписана крвљу. Кости које су темељи државе. Духови мртве страже који чувају Србију. Све је то на Кошарама. Тамо су и част, морал, поштење, младост и храброст једне нације.“ У овим реченицама крије се све што треба да знамо о нама. Зато је роман „Зов карауле“ заправо нека врста храма у којем ће свако према себи пронаћи своје биће и своју савест. Ако је још увек имамо.

Ненад Милкић темељно, и уз велико познавање, описује ратовање на простору око карауле „Кошаре“. Он се није бавио испразним филозофирањем о оправданости борбе, о праведном или неправедном рату, историјским митовима. Желео је да опише јунаштво. И част. И премда је писао о рату, он се никако не залаже за рат, нити својим писањем призива ово зло. Напротив, он пише о околностима које су голобраде младиће довеле у ситуацију да се, тако неискусни, необучени, лоше наоружани, супротставе далеко бројнијем непријатељу, и да притом покажу невиђено херојство.
Јесу ли они радили нешто лоше? Не, они су само бранили своју територију, као граничари и војници на караули. Јесу ли морали да страдају? Одговор је такође – не. Или је то страдање вероватно могло да буде мање. Ко је због тога крив, показаће неке друге, стратегијске анализе, али оне људске и моралне показују да је постојао начин да се одбрана границе организује и на други начин.

Опет, какве год закључке да донесемо, они нам не дају право на заборав. Заборав, који је можда болнији и од смрти. Заборав који разара срца најближих рођака погинулих бораца. Да имамо имало части, да имамо имало историјског поноса, храбрим борцима са Кошара, који су само бранили своју отаџбину, одавно бисмо већ подигли споменик у знак захвалности за јунаштво и херојство. Да је имамо. Али је немамо.
У Србији је част у великој мери заборављена категорија. Нема ту помоћи. Урушавање по свим шавовима већ је при крају. Како је говорио отац Јустин Тасић, игуман Манастира Високи Дечани и Манастира Савине: „Не може се то уставити, то мора да иде како иде. Нема ту тачке, само запета.“

Шта преостаје? Преостаје да појединци оставе писани траг о неким важним дешавањима у новијој историји. То чини Ненад Милкић. И није му лако. Да је писао о страдању неких далеких народа или племена, о помору пингвина или ретких животиња, вероватно би могао да бира издаваче и да се нада великим књижевним наградама. Он је изабрао тежи пут: одлучио је да напише роман о страдању свог, српског народа, да пише о једној историјској борби коју многи желе да гурну у заборав. А то у Србији и није баш популарно. Овде је то табу тема, тема о којој се не прича. Ако већ и причате или пишете о рату, онда пишете само о туђим жртвама, ове наше и нису много вредне. Таква нам је клима у друштву. Они који се не уклапају у такве „климатске услове“ често су предмет личних дилема: вреди ли се уопште борити и писати нешто што није предодређено за велику читаност? Вреди. Да ли је све узалуд? Није. У једном делу романа, Војвођанин Божић кроз кишу метака притрчава да помогне рањеном другу Бјелобрку. Није му било спаса: у самртном ропцу је изговорио само једну реченицу. Када су му другови приговорили да је и он могао да погине, и да је његов покушај био узалудан јер је Бјелобрк већ био мртав, Божић је рекао: „Могао сам да погинем, али није било узалуд. Када сам дошао до њега рекао је: „Брате, знао сам да ћеш доћи“, и тек онда је издахнуо. Није било узалуд.“

Зато писање о овим темама није узалудно, макар док један читалац покаже интересовање да сазна истину. Макар то било и за сто година. Стога је књига „Зов карауле“ била потребна и неопходна. стога је писање Ненада Милкића лековито и опомињуће. Стога су зидине карауле које је уградио у овај роман, заправо зидине части које је уградио најпре у себе, а затим у сећања на све оне који су дали своје животе бранећи земљу коју им је поверио народ. Они су свој дуг према Богу и овоземаљској правди испунили.
На нама је да покушамо да им се приближимо.

Саша Симоновић
књижевник

НАПИШИТЕ КОМЕНТАР

Унестите коментар!
Унесите име