Убеђују нас људи да се промоције не раде за време београдског сајма књига. Позивају се на слабе посете, да људи штеде да оду на сајам и да свака промоција која се тада организује јесте унапред осуђена на пропаст. Али као што судбина увек удеси, тако је и овог пута, датум за Рогатицу се сам одабрао, двадесетдевети дан октобра месеца и уједно последњи дан сајма књига.

Од првог позива и сусрета са момцима из Рогатице знало се да ће ова прича бити успешна. Отворен и срдачан разговор као да се познајемо цео живот, слични ставови и размишљања, исти циљ и жеље. Када се све те ствари поклопе остало су само ситнице. А и њих смо лако одредили. Датум, гости, план промоције.

Из Малог Зворника већ у пола десет крећемо Меденица, Пезос и ја. Кренули смо са намером раније јер Меденица и ја од тренутка када смо сазнали да ће промоције бити у Рогатици, направили план пута. План за који смо знали да ће нам покидати душу, стезати срце, а сузе пустити да кроз њих истекне све у нама што нас људима чини.

Кренули смо стазом страдалништва. У наше ходочашће…

Први корак на том путу била је посета гробу анђела коме су одсекли крила, кога су мучили и у мучеништву издигли међу бесмртне, дечаку Слободану Стојановићу. О њему се много писало, има га и у мојим песмама и у Меденициним текстовима. Има га у мислима свих нас који памтимо… Док смо замишљали како нам дечак маше док одлазимо и још свежих утисака и бола који је раздирао, скренули смо са главног пута и отишли у Кравицу. Само да би се поклонили пред спомеником, централним за пострадале у Подрињу. Баш на том месту се Насер Орић сликао на коњу, приликом свог крвавог пира на Божић 1993. године. Одмах након тога, пратећи стопе великог и непоновљивог Дениса Бојића (аутор филма Дјеца) дошли смо до војничког гробља у Власеници. Поклонили се свима али пре свих потражисмо три брата, три Лазаревића. Четворицу је мајка синова имала, један јој је само након рата остао. Све што смо ближе ишли Рогатици, све смо се теже од пређеног одвајали.

Када смо већ искидане душе и очима без суза дошли до града Соколац, тамо су нас већ чекали пријатељи из Рогатице, а са њима и водник Пламен. Следећи циљ био је Мали Зејтинлик.

Иако је била недеља, начелник општине Соколац, господин Бјелица, дочекао нас је на Малом Зејтинлику домаћински, при томе испричао савремену историју овог краја, али и како је настало гробље Мали Зејтинлик, тј шта се десило са Србима Сарајевско – романијске регије. О свему бих могао писати сатима, али… Уместо тога позвао бих сваког ко ово чита да посети Мали Зејтинлик, да се поклони сенима палих бранилаца српства, и да научи шта смо све морали изгубити да би створили државу. Мали Зејтинлик такође треба да нам буде и вечна опомена.

На том месту, за све страдале Србе у Босни, Меденица и ја смо положили цвеће и минутом ћутње одали почаст. Уста су говорила молитву, али су очи и мисли тражили један гробић. Тамо где већним сном снива Мирјана Драгићевић, заувек стара девет година, чије су детињство у рату прекинули тројица… Кидајући јој дечију утробу пред мајком и братом, занавек су исписали границе између нас и њих. Те границе су вечне и никада више променљиве.

Дође време да се спремамо за промоцију књиге… Људи моји, о њој се тек причати и препричавати! Прво, организатори који су и поред силних опструкција (дозвола за салу била повучена три дана пред промоцију, људима говорено како наплаћујемо улаз, и слично) успели да све организују до савршенства. Сво време нашег боравка у Рогатици неко од њих нам је био на услузи. Као мрави, само су се кретали и завршавали ситнице пред промоцију. А док су те ситнице привођене крају, са бившим начелником општине Рогатица и једним од организатора, отишли смо да посетимо Спомен собу страдалим херојима из њиховог краја. Оно како су се они одужили својим суграђанима, требало би да буде пример многима широм Српске и Србије.

Киша која је почела да пада није спречила да се сала врло брзо напуни. Кажу да је унутра било преко 170 људи. Добрим делом ту су били ветерани који су створили и одбранили Републику Српску. Много је било младих који ће тек да је бране и даље изграђују. Много жена и девојака које ће рађати нове хероје. И сви заједно, они са нама и ми са њима, на месту у ком је поведена још једна борба против заборава. Нема се шта дужити и причати, слике говоре више од било којих речи.

Рогатица се одазвала зову карауле и променела славу Кошара и у источном делу Републике Српске. У град смо дошли као странци и за многе међу њима као непознаница, а из града одлазимо тамо остављајући пријатеље и браћу, потпуно уверени, о чему се у повратку и причали у аутомобилу, да ћемо се Рогатици и људима из Рогатице и околине, у будућности враћати.

Хвала Рогатицо!

НАПИШИТЕ КОМЕНТАР

Унестите коментар!
Унесите име