Пред нама су две промоције у централној Србији… У срцу Шумадије, у драгом Крагујевцу, бићемо у понедељак, 10. априла са почетком од 18 часова… Само дан касније, 11. априла, бићемо у Трстенику, родном граду великог Драгана Милићевића „Шумара“, где ће се одржати вече сећања на њега и друге хероје, уз присуство његове породице и сабораца… Тог дана навршава се пуних 18 година од његове херојске погибије
Њему у част и спомен, као вечни траг у сећањима и победу над заборавом, написах следеће редове…

***

Драган Милићевић Шумар је узео митраљез, накачио на њега последњи реденик, и повикао осталима: – Ви крените, ја ћу вам штити одступницу!
Митраљаз је закевтао и започео своју песму. Последњи плес у рејону Кошара. Шумар је шарао лево и десно косећи терористе из прве и друге линије напада. Са првим хицима адреналин је скочио и помислио је да би овако могао цео дан. Није био далеко од истине. Он је и могао, али муниције, једноставно, више није било. Он је устао, погледао иза себе и видео како су његови другови довољно одмакли, узео је бомбу и бацио је према нападачима.

Прекинуо га је ударац у десно раме и то га је мало тргнуло уназад. Ништа након тога није осетио, ни бол ни непријатност. Последњи метак погодио га је у врх леђа, мало испод врата и незнатно поред кичме. Тај му је померио равнотежу и Шумар се, стежући митраљез, испружио по кишом натопљеној земљи колико је дуг. Значи, то је то. Game over, помислио је и насмешио се.

Осмех му је изазвао бол и осетио је како му топла, лепљива течност пуни усну дупљу. Скупио је снагу да је испљуне и да се окрене на леђа. Небо изнад њега било је сиво и суморно. Волео бих само још једном да видим сунце, размишљао је док је све теже хватао ваздух јер су му се плућа пунила крвљу. Да ли има сунца у мом Трстенику, помислио је као да није свестан смрти која га је увелико грлила. Заклопио је очи покушавајући да у мисли призове своју кућу, двориште и воћњак окупане сунцем, али није успео. Подигао је капке и угледао их. Њих тројица стајали су изнад њега и причали на језику који није разумео. Насмејао се и показао им од крви црвене зубе. Суочавајући се са болом подигао је десну руку и показао им три прста. Један га је пљунуо и уперио пушку према њему. Друга двојица учинили су исто.
Није ни осетио да га ударају. Душа га је напустила тренутак пре тога.

(део из романа Зов карауле, Ненад Милкић)

НАПИШИТЕ КОМЕНТАР

Унестите коментар!
Унесите име