Припадам генерацији која памти редове за хлеб, уље, шећер, бензин. Довољно сам био стар да никад не заборавим ни бомбардовање. Тих година одрастања било је тешко. Моји су радили од јутра до сутра како би преживели и како би нас отхранили и одгајили. И никада нисам осећао понижење, као човек и као Србин, као што је то било пре неколико дана.

Имали смо прилику (шта бисмо да нема друштвених мрежа?!) да видимо тучу људи у маркету „Лидл“ око пилића. Отимали су се несретници око батака и крилаца, надајући се да ће на време ухватити и ред за јефтине банане. Одмах након тих снимака по интернету су кренуле разне шале, тешке, осуђујуће, понижавајуће.

МА СРАМ ВАС, БРЕ, БИЛО!

Да, срам вас било, све вас који се подсмевате тим несретницима који су се око пилића отимали. Срам вас било што се шалите на њихов рачун вицевима који превазилазе сваку меру доброг укуса. Срам вас било што сте загледани у своје нове телефоне, док сте седели у фенси кафићима, дали себи за право да коментаришете нечије баке и деке, мајке, које су се потукли због неколико десетина динара јефтинијег пилећег меса.

Ја у тим снимцима нисам видео необразоване људе него ГЛАДНЕ. Ја нисам видео руке који су кидали комаде живог меса него ОЧИ у којима се одсликавао очај. Ја нисам видео срећу на њиховим лицима кад су успели да узму који комад или кутију, него ПОНИЖЕЊЕ.

Не знате ви, ви са новим патикама и маркираном гардеробом, шта је глад. Немате појма колико боли неку баку или деку који не може да приуштити чоколадицу за унука. Неки међу њима су можда после много времена успели да поједу комад меса. Није им битно да ли је пред истек и каквог је квалитета, него да је личило на месо. Неки међу њима су после ко зна колико времена појели свежу банану, лепу, једру, а не оне које су нападнуте мушицама већ пред бацање.

СРАМ ВАС БИЛО!

Тиме што исмевате те несретнике из „Лидла“ (било је и оних других, знам, али причам о оној већини коју је глад натерала да се бори за своје парче пилета) нисте ништа бољи од оних који причају болесне вицеве по телевизији о малој Милици Ракић или хероју Дукију који се са четири године са осмехом борио. Нема разлике између оног ко исмева глад несретног човека и оног који на телевизији са националном фреквенцијом (авај!!!) прича монструозну „шалу“ о Милици. Да ли сте се тако исмевали и дечаку који није имао да плати комплет лепињу на школском одмору? Који би остао без ужине тог дана да није било добрих људи? Да ли се тако смејете и људима који купују по пола хлеба, бајатог ако има. Да ли се смејете на послетку онима који храну траже у контејнерима?

И по стоти пут, СРАМ ВАС БИЛО.

Боље прошетајте мало те ваше фенси скупе патике по блату српских села и предграђа, спустите лице надмености а набаците осмех, па тим људима којима треба помоћ, а има их и превише у овој несретној земљи, купите нешто боље од тих пилића и банана ако можете. Дајте им пакет хране, хигијене, школског прибора за децу. Верујте ми много је бољи осећај од оног у ком сте сада, надменом и понижавајућем за све осим за вас затворене у љуштурама ароганције и препотентности.

И не, немојте ову поруку везати за политику. Нема ово везе са политиком, већ са нама какви јесмо. Изгубили смо сваку моралну битку коју смо требали добити последњих година, и као што рече Дис „развило се црно време пропадања“. Немам ја ништа против „Лидла“, ништа ми не значи ни „Икеа“. Нека их, нека долазе фирме и нека раде. Економија јача, конкуренција расте. Немојте ми сада причати о заштити домаћих производа. Колико вас је отишло код неког „Мила столара“ у приватну радионицу да купи сто и столице? Колико вас даје предност нашим соковима над нпр. кока колом? Колико вас пије разноразне цедевите и страна пива? Маните ме те лажне бриге о домаћим производима.

Али ми итекако смета када председник моје земље отвара продавницу мешовите робе! Замислите Путина или Ердогана да то раде. Да ли то значи да ће сутра кад неки „Лаки Курбла“ отвори механичарску радњу или „Пера Кифла“ неку пекару да ће неко од државника доћи да му отвори малу привреду? Питање „Лидла“ није питање државе. Питање „Лидла“ је питање нас самих. Нас обичних људи које не занима политика, али нас итекако занимају они несретници у редовима. Међу њима су они којима је можда наша помоћ потребна.

И ја ћу, кад ми се прилика укаже отићи у Лидл. Зашто да не? Продавница мешовите робе као и свака друга. И идем у сваку (ок, осим у Идеу!) па зашто не бих ишао и у „Лидл“. Уколико неком буде више требала моја кеса хране, радо ћу му уступити.

И позивам све вас да то учините. Али вас молим, МОЛИМ ВАС, ако већ нећете или не можете да им помогнете, немојте их исмејавати. Као да им је мало њихове муке и морања да се туку за један пристојан ручак, како би уштедели коју десетину динара.

Ма СРАМ ВАС, БРЕ, БИЛО!

Ненад Милкић

НАПИШИТЕ КОМЕНТАР

Унестите коментар!
Унесите име