Кажу да ће се увести новчана казна за сваког ко оспорава да је у Сребреници извршен геноцид „Срба над недужним и ненаоружаним Бошњацима“. Ево ја се пријављујем. Нека будем први који ће том казном бити кажњен јер ћу и сада и за сто година оспоравати да се у Сребреници десио геноцид.

Јежим се ових дана на прављење парада плача и лажних суза, у срцу „геноцидне творевине“, осуде од стране крвника, и наводних жртава које ни две реченице за изјаве без помоћи новинара не умеју да изговоре. Јежим се на портпароле патње у лику мајки Сребренице и жена у црном, које од геноцида знају само за онај који им се у џепу налази. Што су џепови и сламарице пуније, то је геноцид већи. Што више долара на банковним рачунима, то је више нових сахрана.

А да ли је баш било тако?
Док 11. јула уз шатре, јагњеће печеће и вашарске продаје ситница обележава (или прославља???) дешавања у Поточарима, дотле се по околним селима следећег дана у миру и тишину обележава страдање српских сељака, жена и деце. Док се на једној страни сахрањују шехиди, ратници пали за веру, дотле се над другој плаче за силованим кћерима. Док се на једној страни о геноциду говори, дотле се на другој злочини прикривају.

И није то први пут тако. Годинама се иста прича вуче као нежељени рођак који се на гостопримство навали па све док не измузе што може и уме. Онда оде даље. Тако ће и ова прича о геноциду, једног дана, отићи из Поточара негде даље, у неке нове светске ширине, тамо где буде требало.

Зато нећу причати да ли је било геноцида у Сребреници (ЈЕР НИЈЕ), нити да ли је било ратног злочина (Е ТО ВЕЋ ЈЕСТЕ), нити да ли су убијани Бошњаци цивили (јер нису), или пак наоружани мушкарци (јер јесу). Све су то испричане приче. Ја ћу вам говорити о математици и праву.

Шта је геноцид?

Међународно право је геноцид регулисало Конвенцијом о спречавању и кажњавању геноцида. Кажу у тој Конвенцији да се за постојање геноцида мора имати намера да се потпуно или делимично уништи група као таква, као и да се то физички извршава кроз убиства, узроковање тешких телесних и менталних повреда, намерно подвргавање групе животним условима који ће их уништити, успоставити мере са намером спречавања рађања у групи, као и принудно премештање деце из једне у другу групу.

Да ли се све ово десило у Сребреници? Да ли је било намере? Да ли су редом убијани сви који су затечени у граду или Поточарима? Да ли су жене силоване том приликом, а старци и деца сакаћена? Да ли су им одузимана деца?
Да се разумемо још једном – ратног злочина почињеног од стране појединаца је било и ти (не)људи морају да одговарају. Ипак, ма колико тражио нисам успео наћи примере да су жене том приликом силоване, нити да је неко муслиманско дете страдало попут Слободана Стојановића, нити да су муслиманска села затрта попут српског Залазја, нити да су неком муслиману очи извађене као што су судији Илићу, нити да су у кући читаве фамилије запаљене као што су на раскрсници у Залазју, нити да су баке и деке убијане као што су у Кравици… Да ли је потребно да идемо даље?

Не могу! Јежим се од сцена и од оних који о геноциду причају.

Ако већ о томе желе да причају хајде да се мало бавимо математиком. Простим бројевима, лако схватљивим, па да видимо колико је „геноцид“ у Сребреници велики наспрам геноцида у другим крајевима. Мислим, ако ћемо оно што се десило у Сребреници звати геноцидом, како би назвали следеће случајеве?

САРАЈЕВО И ФЕДЕРАЦИЈА БиХ

На територији данашњег кантона Сарајево данас у односу на годину пре рата живи преко 120 хиљада мање Срба. Ни са једног другог подручја није протерано више становника. При томе је преко 7000 Срба убијено на кућном прагу или у неком од бројних логора и стратиштима у и око града (подруми зграда, Казани, Силос…). Овај број је далеко већи од броја оних који су наводно „протерани“ из Сребренице или пак убијени у Сребреници и били жртве такозваног геноцида.

Уосталом, табела приказује стање пре и после рата у Сарајеву, истом оном граду који је геноцид извршио над 30% свог предратног становништва, а из ког се понајвише говори о геноциду о Сребреници. Прво господо у своје двориште погледајте.

У читавој Федерацији БиХ (муслиманско хрватском делу Босне) данас живи само 56.000 Срба, наспрам скоро 600 хиљада колико их је било пре рата на том истом подручју. Са овим бројем данас Срби представљају свега 2,5 % становника Федерација што је на нивоу статистичке грешке.

Ако ћемо причати о Сребреници, онда хајде да причамо о Сарајеву (видите слике и табелу горе), али и о нпр. Зеници где од предратних 22 хиљаде Срба данас имамо једва 2 хиљаде (број Бошњака је за то време порастао за 12 000), или о Тузли где је са 20 200 предратних Срба спало на 3 300 послератних (у исто време број Бошњака порастао за 18 000), или о Шантићевом Мостару, где је чак 19 000 Срба мање него пре рата (са 23 000 спали на 4 000).

Да ли треба поменути да је у исто време у Републици Српској живи 171 000 Бошњака, што чини скоро 14 % становиштва РС? Додуше према рачуници политичара из Федерације 2,5% Срба у Федерацији је свакако више од 14 % Бошњака у РС, јер је наравно и један једини живи Србин геноцидан, као што је геноцидна и њихова творевина. Страшна је та математика и ништа добро не може донети никоме.

Али бих да сумирам са БиХ, и укратко рећи како су прошли Срби у БиХ:
* преживели етничка чишћења од стране Аустро-Угарске у Првом, и усташке НДХ у Другом светском рату, те доживели формирање комунистичке БиХ на темељима тих злочина.
* Током рата 1992-1995 године протерани од стране тзв. Армије БиХ из Сарајева и свих већих средина, где су спали на ниво статистичке грешке, док се једино одржали у данас неразвијеним срединама Гламоч, Грахово и Дрвар.
* И најважнија ставка, процентуална заступљеност народа у БиХ (РС и Федерација заједно):
1941 године – Срби 47%, Муслимани 25%
2013 године – Срби 31%, Бошњаци преко 50%

ХРВАТСКА

Што се тиче Хрватске не желим да идем далеко у прошлост, довољно је узети 1991. годину као годину у којој Срби престају да буду конститутиван народ, чији су делови Далмације, Славоније, Лике, Кордуна, Баније, Котара, Срема и Барање, утопљени у комунистичку Хрватску.
Нису се Срби бунили јер зашто би. Стварана је држава под слоганом Братства и јединства. Под тим слоганом су убијани и протеривани.
Кад је НДХ оживела у свом горем облику Срба је у Хрватској било 581.663, или 12,15% укупног становништва Хрватске, док је 20 година касније, после разних олуја, Срба у Хрватској остало тек 186.633 или 4,36 %.

Питам се шта ли је било са скоро 400 000 Срба? Шта се десило у задарској кристалној ноћи? Шта је било у Лори? Где су Срби из Карловца? Ко уби породицу Зец? Медачки џеп, Бљесак, Олуја?

Каже дефиниција геноцида да постоји намера за то („трећину Срба побити, трећину покатоличити, трећину протерати“), да се врше убиства (требају ли слике егзекуција из Другог светског рата или недужних избеглица у колонама), да се… не, ја заиста немам снаге да све даље набрајам!

КОСОВО И МЕТОХИЈА

О Косову и Метохији довољни говори турски попис из 15. века. Лако га је пронаћи ко жели да га нађе.
И ту не морамо ићи много далеко у прошлост, довољно је видети како је опадао проценат српског становништва у покрајини у последњих 50-60 година. Данас је етничка карта Космета и превише тужна да би се приказала. Након 1999. године и погрома 2004, и после сталних притисака од стране Шиптара, Срба скоро да више и нема јужно од Ибра, сем малих и све изолованијих енклава које ће по свему судећи у наредним деценијама једна по једна угасити.

ЗАКЉУЧАК

Причајмо о геноциду, зашто да не? Устанимо и говоримо геноциду. Али не о оном у Сребреници. Оно нема везе са геноцидом.

Причајмо о томе да Срба више нема у Албанији, да се до пред Други светски рат у Македонији и Црној Гори сви изјашњавали као Срби, а данас веома мали проценти, да Срба у Хрватској и Федерацији БиХ више и нема, да су са Космета протерани… Цело српско етничко подручје је сатрто да се губе гласови о томе да су икада Срби и живели тамо. Од три мора на три Мораве смо спали. И њих би да нам узму.

А ми? Ми се и данас бакћемо једним селом и са неколико жена, са наводним бројем наводних жртава, а за стотине хиљада протерених, силованих, убијених и измучених, ко данас и пита?

И зато прихватам казну. Јавно изјављујем, чистог образа пред Богом, да геноцида у Сребреници НИЈЕ БИЛО, бар не ништа више од онога
– који су Орићеве хорде урадили по околним селима,
– који су разне зелене беретке и патриотске лиге урадиле у Сарајеву и другим градовима БиХ,
– који су зенге и друге формације урадиле по Српској крајини,
– који су разне Ханџар дивизије и Црне легије спровеле по НДХ,
– који су Снендербег дивизије, качаци, балисти, ОВК чинили по Космету и северној Албанији,
– који су спровели исламизацију у Албанији, а асимилизацију у Македонији,
– који се данас спроводи у најтврђем ораху српске нације Црној Гори…

Ако већ причамо о геноциду, онда причајмо о оном који се заиста десио.
Па нека кажњавају!

НАПИШИТЕ КОМЕНТАР

Унестите коментар!
Унесите име