Први човек који је прочитао, тада још незавршен текст у рукопису, са радним и коначним насловом “Бесмртни батаљон” био је славни српски новинар Зоран Шапоњић чијим репортажама у сликама и речима сам се одувек дивио. Још једном морам да истакнем да ми је велика част што ми је баш он док је моје писање упоређивао са Глишићевим стилом прихватио да напише рецензију за књигу. Комплетну рецензију из књиге можете прочитати у тексту који следи, а Шапоњићу, великом Зорану, хвала на указаној части.

* * *

Србине кукавче, Србине јуначе, где год ишао, шта радио и шта сањао, о чему мислио и маштао, куд год да бежао, и где се сакривао, рат тебе чека, мучениче мој. И куршум давно изливен и остављен, теби намењен, ником другом, да те сачека и чвокне у главу, паћениче. Твоје је само да чекаш, а он ће, кад-тад, и неће те промашити.

Ни она њива што ти је од ђеда и прађеда и оца остала није твоја Србине мој. Ни твоја ни твог сина. Други ће по њој сејати, и други жњети, други је миловати, другог ће на њој сунце грејати, и другог ће хранити, други ће је знојем заливати, а ти само мислиш да је твоја и надаш се, молиш Богу да ти је приостави, да имаш с чиме ђецу изранити, а наша је судбина овде тешка, јадна и недоказана, чемерниче мој.

Није твој живот цветна ливада несрећниче, мало је на тој ливади светлих и топлих јутара, слабо њу сунце кад огреје, над њом птице не лете, црн Ибар крај ње тече, јуначе мој. Други ће је косити, други ће на њој певати, твој је тек неки поток, нека јаруга или гудура, нека провалија у којој ће ти кости остати.

Твоје је да сањаш, молиш и вапиш и гледаш у небеса, а небеса вазда заклоњена облацима. И затворена. Да те онај одзго не види. Ни када ти срце заплаче ни кад душа зацвили и запишти, ни кад се све у теби сломи ни кад немаш куд на другу страну него само да гледаш горе и молиш се Њему који ти је једини остао.

Што ли је тако, паћениче мој? Што нам онај одозго од кога све почиње и са ким се све завршава не прима горуку сузу, „ни плача ни молитве“? Што, мучениче мој?

Што нам мало, мало, па пуца погибија? И она физичка, и она кад нам погибија пукне усред душе?

Што нас мајке испраћају на капијама, а знају да нас више неће видети? Ни оне нас ни ми њих!

Што нам у рововима мирише завичај? Што нам не мирише у завичају? Докад чеснице да ломимо по рововима и под рафалима? До кад несрећниче?

Зашто у црним ноћима сањамо црн Ибар? Кад ће нам светао дан сванути? Кад ће се ноћ завршити? Зашто нашим унуцима препричавамо црне приче о крвавом колу у коме играју Срби без глава?

Кад ће ти се Србине, мучениче, домовина поклонити кад се вратиш кући, жив, а убијене душе?

До кад ће писци писати и кукати над твојом судбином, плакати над тобом, а у ствари над собом и својом немоћи да твоју тугу прочитају и запамте?

Србине јуначе, Србине кукавче, до кад ће овакве књиге писати? До кад ћемо славити своје погибије? А о чему да пишемо другом кад само за погибије и знамо. И за неостварене наде, за жеље потонуле у црн Ибар. До кад да слушамо како над нашим празним кућама цвиле капци незатворених прозора? Да сањамо мајке како нас прате и очеве како се бију песницама у главу. Родили синове за рат! А за шта друго, Србине кукавче?

До кад Србине да пишемо овакве књиге? Бездане јада наших. Бездане туге. Хоћемо ли кад живети Србине? Или је ово наш живот. Такав, какав је, нама намењен. Наш једини и само наш.

Кад ћемо Србине, јунацима нашим по невољи, смети погледати у очи, а да поглед не скренемо? Онима из ове књиге и безброј других? Онима што им срца командују, а не главе. Онима што сањају трен мира и јутро сунчано на оној ливади што је њихова, а није њихова, и недосањају га. Онима што у срцу носе зрак ватре са кућног огњишта и са тим зраком умиру!

Шта је ово са овим народом Србине? Колики ли су греси наши Србине кад овакве приче пишемо, а знамо да неће имати ко да их чита и препричава? Да их разуме! Где смо ово стигли Србине јуначе? Хоће ли сванути дан, синути сунце, да нам рат не буде будућност него прошлост? Да се родиш Србине, а да ти куршум већ не буде изливен. Да те бар један промаши.

Где нам је исходиште Србине? Куд смо се запутили са оволико терета на плећима? Можемо ли га изнети, и што нам Бог товари на леђа више но што можемо понети и изнети?

До кад ће нам у главама трајати овај трен у коме нити можемо заспати нити се можемо пробудити?

Слаби смо ми и мали Србине мучениче. Само је Бог велики. Јесмо ли то заборавили Србине паћениче па се у том забораву, у греху силном, све на нас сручило. Због једног трена кад смо помислили да смо велики. Колико смо за све ово сами криви Србине јуначе?

Хоћемо ли се икад вратити на пут? Јесмо ли онај куршум што нас чека давно заслужили, па нам он дође као награда. Једина коју добијемо.

Једно знам Србине, Рођени се са птицама и срећом неће вратити за наших живота! Можда онима што долазе иза нас хоће, онима бољима од нас, онима достојнијима и часнијима, поштенијима. Нисмо ми заслужили Рођеног, брате мој!

(Инспирисано књигом Ненада Милкића „Бесмртни батаљон“ коју искрено препоручујем за читање и памћење)

Зоран Шапоњић

Зоран Шапоњић, рођен је 1966. године у Новој Вароши. Дипломирао на Факултету политичких наука у Београду, одсек новинарство.

Радио је у “Борби”, “Блицу”, “Гласу јавности”, “Куриру”. Обавља функцију уредника “Искре”. Извештавао са свих жаришта бивше СФРЈ, као и потписник многобројних репортажа из Русије.

Добитник годишње награде УНС за репортажу, као и Гран при Интернационалног фестивала репортаже у Апатину.

Аутор књиге репортажа “Љубомирова земља”.

Ожењен, отац двоје деце.

НАПИШИТЕ КОМЕНТАР

Унестите коментар!
Унесите име